sreda, 6. jul 2016.  23:06h
Pročitano 1116 puta

Prvi put na preko 2000 metara!

Dugo sam čekala svoj prvi vrh preko 2000 metara, i evo konačno sam ga dočekala. Nemam nekih ambicija za velike ekspedicije, ali ovo je nešto što mi je bilo zacrtano u glavi kao jedan od mojih ciljeva. I veoma mi je drago što mi se ostvarila želja na ovoj lokaciji i uz ovu ekipu. Kako je krenulo proleće i obaveze na sve strane, mislila sam da bi bila srećna samo kada bi uspela na Gudurički da se popnem barem jednom tokom leta. Ali eto zvezde su se poklopile i sve je bilo savršeno kao da sam planirala. Ali nisam naravno, kao i uvek sve je bilo u zadnjem trenutku.

Vidim objavu kod Raje iz Smedereva na FB, otvorim kalendar, opaaaa slobodan vikend! I krenem redom da sve cimam. Naravno Teri i Manja prve na spisku. Manja bez pogovora pristaje, Teri se kao nećka ali dok se otimala mi smo je već spakovali. Dejan po default-u, Jelena, Plavi, Rade, Jan i Marin su već bili spakovani. U subotu sa malim zakašnjenjem dočekali smo drage Smederevce koji su došli po nas i krenuli u avanturu! U autobusu već poznati ljudi sa drugih putovanja, a oni novi kao da nas oduvek poznaju. Atmosfera kao i uvek fenomenalna.

Stižemo oko 13h po našem vremenu na lokaciju, Plavi odlučuje da je zbog vremena bolje da odmah krenemo na Carku a sutra da idemo na Muntele Mic, jer nam je za prvi potrebno dobrih 8h gore-dole, a za drugi samo 2h. Vreme je sada odlično a za sutra već sumnjivo. Mi onako “iskusno” gledamo u nebo i komentarišemo…ma daaaaaj koja kiša idemo u hotel da popijemo kafu, pa na mali vrh, pa pivce… A sutra obećavamo da ćemo ustati u 04h ako treba! Ali Plavi se ne da prevariti, presvlačimo se u busu i krećemo odmah na stazu. Vazduh, priroda, sve je fenomenalno. Čak su i krave i ovce bile posebne i prelepe. Dobro i oni veliki ovčarski psi koji su imali ogrlice sa bodljama oko vrata. Kada sam skapirala zašto, uredno sam spakovala svoj aparat i trudila se da uopšte ne zaostajem za ostalima! Verovatno će tu taktiku posle ovoga (plašenje vukovima) primenjivati na meni svaki put u budućnosti kada zaostajem zbog slikanja.

Carku planine se nalaze u jugo-zapadnoj Rumuniji na zapadnoj ivici Južnih Karpata.
Locirane su između doline Bistra, reke Timiš, Godeanu planina i Raul Mare doline koja zapravo predstavlja granicu između njih i planina Retezat.  Najviši vrh je Carku koji se nalazi na 2190 m.

Hodamo polako, srećemo neke Čehe koji se več vraćaju, bajkeri Rumuni koji viču: “prijatelji”! Priroda se smenjuje, šumica, proplanak, izvori, kamenjar, stene, jak vetar, jako sunce, sneg, predivno zelenilo svuda….neopisivo rečima!

Nakon nešto manje od 4h izbijamo na Carku. Duva jak vetar, ne zadržavamo se mnogo ali sasvim dovoljno da me “krste” ( izlupaju štapovima po guzi) jer sam prvi put na preko 2000 metara. Krećemo dole polako prepuni pozitivnih emocija, primećujem da svi imaju osmeh na licu ali manje pričaju…. Kao da su u nekom svom “zen-u” . Ja sam barem bila. Cela ta priroda me je podsetila na Hajdi i Klaru. Moja omiljena knjiga, tačno tako sam zamišljala dedinu planinu. Doživela sam nešto o čemu sam oduvek maštala. I naravno sada želim još!

Kada smo stigli u hotelčić ljubazno osoblje i gazda su već ugrejali (da, da otvorili su hotel samo zbog nas, i uključili grejanje za sitne novce) i spremili nam večeru. Istuširali smo se i smestili za sto. WiFi jedva da je radio tako da smo bili primorani da se stvarno družimo. Jan je izvadio svoj kulen uz pivce dok ne stigne večera i krenulo je prepričavanje dogodovština. A ja onako dremam, gledam i razmišljam se kao i uvek kada ih slušam kako ću i ja biti puna tako interesantnim pričama za 20tak godina sigurno!

Ujutru pokret u 09h! Za doručak pa naravno mamaljiga sa smntanom. Pokušali smo da objasnimo gazdi šta znači smotana na srpskom ( jer smo svi uredno umesto smntanu naručili smotanu i valjali se od smeha), nasmejao se slatko ali nisam sigurna da je baš i razumeo!

Ova staza je više bila kao lagana šetnjica za sve nas, ali je vredela svaki trenutak. Kada smo se spustili do hotela, presvukli i krenuli u bus, spazili smo da su i Carku i Muntele Mic prekriveni tamnim oblacima i da se više ne vide. I naravno priznali smo Plavom da je bio u pravu! Ali avanturi nije tu kraj. Nastavljamo do Caransebeša, gde pravimo kratku pauzicu u centru grada i ispijamo kaficu dok uživamo u predivno uređenom centru.

Sledeća stanica Rešica i muzej lokomotiva. Mi koji smo već mnooogo puta bili tamo u glas kao dogovoreni vičemo: otvoreni wifi!!!!!! I naravno dok se ostali oduševljavaju lokomotivama mi šerujemo slike po FB-u!

U muzeju lokomotiva u Rešici mogu se videti 16 parnih lokomotiva koje su i dalje u voznom stanju. Lokomotive su i proizvedene u Rešici.

I za kraj što bi Englezi rekli “last but not the least” muzej minerala i za mene pravo oduševljenje! Vlasnik tog malog privatnog muzeja ima 92 godine i u mladosti je bio rudar i prvo sam skupljao minerale, kristale, metale i šta tu sve spada iz okoline dok nisu za njega čuli sa strane i počeli svi da ga posećuju i donose mu i uzorke sa drugih lokacija. Pravo malo bogatstvo na jednom mestu. Nismo znali ko je bio srećniji da li mi što smo ga otkrili ili on što nas je bilo u tolikom broju. Oprostili smo se, slikali i obećali da ćemo ponovo doći! I nadam se da ćemo ispuniti obećanje.

Put smo nastavili uz dogovore gde i šta dalje. Pale su dobre i interesantne ideje. I sada se već pripremamo za nove avanture!

Autor:  leprsava.rs
Ocenite ovaj članak:
(1 Glas)

Dodaj komentar



Saglasan sam sa pravilima komentarisanja navedenim u uslovima korišćenja!
EUR 118.12 118.83 USD 100.03 100.63 CHF 100.74 101.35 SEK 11.92 12.00