Fenomen „komentara“ na internetu me fascinira.

Ponekad imam osećaj da je narodna izreka (mislim da je crnogorska) „Što je glava praznija, to je bezobraznija“ nastala isključivo zbog galerije likova koji po internetu komentarišu sve i svašta, uglavnom, obrnuto proporcionalno znanju koje poseduju o tome („što manje zna o nečemu upornije brani“). Imajući u vidu njihov stil i RAZLOGE komentarisanja, nije im ni potrebno, ama baš nikakvo znanje... „Komentari“ najčešće nisu njihov stav prema članku, tekstu ili njegovim delovima, drugim komentarima ili, daleko bilo, pokušaj pristojne i argumentovane polemike s neistomišljenicima. Čak ni pokušaj da se neistomišljenici ubede da nisu potpuno u pravu.

„Komentari“ (najčešće najvulgarnije i najprostije psovke i uvrede, ali, neretko i vrlo direktne pretnje) su „oružje“ koje im služi da uvrede, povrede ili ponize „PROTIVNIKA“ (za normalne ljude adekvatniji je izraz „neistomišljenik“), da ga, NAJČEŠĆE, ANONIMNO i uz podršku grupe sličnih izvrgnu ruglu. Drugačije i ne može biti jer ne raspolažu nikakvim argumentima, pa tako nema ni „snage argumenata“ na koju se mogu osloniti i, zbog toga, nastupaju „s pozicija sile“ i koriste „argumente snage“ (o ovom slučaju bezobrazluka i nevaspitanja pred kojim većina normalnih i pristojnih ljudi naprosto „ostane bez teksta“).

Nisam dovoljno stručan da pravim psihološki profil klasičnog „internet-komentatora“, ali sam stekao utisak da su to:

1. kompleksaši, osobe nesigurne u sebe, koje pate od manjka (ili potpunog izostanka) samopouzdanja (ili viška ega) kojima je internet zamena za zidove javnih WC-a na kojima su se „biseri“ slični njihovim „komentarima“ nekada pisali. Nedovoljno „hrabri“ da okolini sve što imaju kažu „u oči“, doživeli su internet kao svojih „5 minuta slave“- konačno mogu svakome da „skrešu u brk“, mogu da opsuju i izvređaju svakoga, konačno su i oni prave „baje“ (bar u svojim očima...) ili
2. oni koji sebe doživljavaju kao „zajebane likove“, čuvare srBstva, pravoslavlja, porodičnih vrednosti i Kosova, koji i u realnom životu na većinu pitanja „ odgovaraju“ pitanjem „š'a 'o'ćeš, bre, ti?“, „ znaš li ti, bre, ko sam ja?“, neretko i „šta te boli q..., bre?“.

I jednih i drugih mi je žao...

Partijski „botovi“ ne spadaju ni u jednu od ove dve „grupe“, oni rade na učinak, za sendvič i sokić i tu je već reč o „profesionalizmu“.