četvrtak, 21. januar 2016.  23:35h
Pročitano 2407 puta

Jedna vršačka „detektivska“ priča

Pošli smo tragom jednog imena...

Pre par godina, znajući da sam pokrenuo projekat „Tragom zaboravljenih banatskih kompozitora“ u želji da iz zaborava vratim delo naših davnih sugrađana, javio mi se Tamaš Fodor, bibliotekar Gradske biblioteke u Vršcu i rekao da je u Biblioteci pronađen jedan originalni notni tekst, očigledno davno objavljen.

Na naslovnoj stranici je pisalo: „Die schöne Werschetzerin“, Walzer für Pianoforte zu zwei Händen von Friedrich Renger, Op. 23. Preis 15 Dinar. Vršac – Werschetz (S.H.S.), im Selbstverlage des Komponisten.

I ništa više. Nije navedena godina nastanka ili izdanja, ali podatak da je delo objavljeno u Kraljevini SHS ukazuje da je to moglo biti između 1919. i 1929. godine.

Unutar skromno ukrašenih mekih korica, sa simpatičnom vinjetom mlade žene koja, namigujući, krije lice lepezom, nalazilo se 11 stranica notnog teksta. Na poleđini, autor obaveštava potencijalne kupce da su u pripremi, ili su već objavljena neka druga njegova dela, te ih preporučuje.

Odmah sam zamolio Tamaša da skenira ovaj valcer, pa sam ga poslao gospodinu Svetozaru Saši Kovačeviću, redovnom profesoru Akademije umetnosti u Novom Sadu i poznatom srpskom kompozitoru i umetniku na orguljama, kao i gospodinu Dušanu Mihaleku, muzikologu iz Izraela i Vrščaninu poreklom, kako bi ga analizirali.

Vrlo brzo, dobio sam neočekivani odgovor. Gospoda Kovačević i Mihalek su utvrdili da je reč o bečkom valceru neobične muzičke lepote, pisanom u najboljoj tradiciji srednjoevropskog muzičkog majstorstva, koji je uporediv sa delima članova porodice Štraus, Lehara, Eneskua i drugih poznatih autora sa kraja XIX i početka XX veka.

Otkud ovaj i ovakav valcer u Vršcu?

Ne treba zaboraviti da je tokom XIX veka Vršac postao razvijena i ekonomski snažna gradska sredina, što je dalo dobru osnovu za stvaranje intelektualnih krugova u kojima kulturni život može da se razvija. Nove granice posle Prvog svetskog rata premestile su Vršac na periferiju Kraljevine SHS, na granicu sa Rumunijom, a Banat je podeljen. U to vreme, evropska umetnička muzika kreće se putevima moderne (atonalnost, dodekafonija, ekspresionizam, neoklasicizam). U popularnoj muzici pojavljuju se džez i novi plesovi iz Amerike. Međutim, u konzervativnoj periferiji banatskih Nemaca, bečki valcer je i dalje ostao simbol nacionalnog identiteta i tradicije. Upravo bečki valcer, koji je u Beču, „na pragu Balkana i Orijenta“, na prekrasan način asimilovao mnogobrojne raznolikosti bečkog mentaliteta. Proistekao iz nemačko-austrijskog folklornog miljea, strastvenog kruženja nogama para u zagrljaju, lice uz lice, telo uz telo, bečki valcer je bio i ostao najpopularniji ples, kruna svih balova i zabava. 

U to vreme, napisani su u Banatu i neki drugi čuveni valceri koji su i danas u vrhu popularnosti i često se koncertno izvode: „Talasi Dunava“ (Donauwellen) Josifa Ivanovića 1880. ili „Valcer“ iz „Prve rumunske rapsodije“ Georga Eneskua, 1903. 

„Lepa Vrščanka“ je jedan od najlepših primera ove tradicije. Moglo bi se, čak, reći da je to uzor kako treba napisati dobar valcer. Nema tu nikakvog eksperimentisanja, nikakvog modernizma, egzibicionizma, egzotike. Naprosto, „Lepa Vrščanka“ je valcer kakav on mora da bude: razigran, razdragan, uskovitlan, ponekad pomalo sentimentalan, ali naglašeno veseo i - tradicionalan. Briljantna muzika uz koju se strastveno pleše. Muzika koja neguje nacionalnu tradiciju u multinacionalnoj sredini. Nema težnje da se napravi koncertna, umetnička muzika (poput, na primer, Šopena ili Ravela), nego upravo dostojanstvena muzika za bal.

Introdukcija (u A-duru) nas uvodi u atmosferu valcera. Naglašava se njegovo folklorno poreklo (prvi taktovi imitiraju gajde). Sve deluje poput uzbuđenog očekivanja, poziva na ples (osminska glavna melodija nad triolama u pratnji). Pojavljuje se ritam valcera – sve je spremno za ples. Prvi veliki valcer je po formi trodelan, „kraljevski“, odmeren, dostojanstven, u A-duru, sa centralnim delom u E-duru (sve po tradicionalnim kanonima). Slede još tri velika valcera – u B-duru (forma ABB), Es-duru (sa laganim centralnim delom – „predah“) i C-duru (molto energico, sa „jodlerskim“ završetkom). Coda u sebi prepliće teme iz prethodnih valcera, vraća melodiju u prvobitni A-dur tonalitet i vrtoglavo dovodi do pompeznog Finala. Kompozicija nema pijanističkih efekata, kao da nije pisana za pijanističke nastupe, nego kao da je to klavirski izvod orkestarske kompozicije.

Evo kako bi „Lepa Vrščanka“ mogla da zvuči kada bi bila izvedena: da link na youtube klikni OVDE

(Napomena: zvuk koji se čuje nije izveden na klaviru. Dobija se kada se partitura unese u program „Finale“ za muzičku notaciju i služi samo da bi se čulo kako bi delo zvučalo kada bi bilo odsvirano).

Ko je bio Fridrih Renger?

Odgovor na ovo naizgled jednostavno pitanje – dobio sam tek gotovo godinu ipo dana kasnije, nakon mukotrpnog istraživanja. Istražio sam kataloge i muzičke zbirke nacionalnih biblioteka Austrije, Mađarske i Nemačke; takođe, biblioteke u Olomoucu, Londonu, Njujorku i Kongresne biblioteke SAD u Vašingtonu. Najviše podataka pronašao sam u Staatsbibliothek zu Berlin, Nemačka, gde se nalazi najveći deo Rengerove muzičke zaostavštine.

Istražio sam i arhivu crkve sv. Gerharda u Vršcu, gde je pronađena Rengerova umrlica, vršački Katastar i Istorijski arhiv u Beloj Crkvi. Veliku pomoć imao sam u paralelnim istraživanjima Dr Franca Meca, koji je, nezavisno, došao do mnogih dragocenih podataka o njemu.

I, evo Rengerovog portreta, kako se pomalja iz prašine, mraka i zaborava.

Fridrih (Fric) Renger (Friedrich (Fritz) Renger) bio je istaknuti predstavnik muzičke kulture podunavskih Nemaca koji su od XVIII veka do kraja Drugog svetskog rata živeli na području istorijskog Banata, koji od polovine XVIII veka više nije pod kontrolom Otomanske imperije. 

Renger je upravo jedan od muzičara koji su doprineli postepenom prerastanju Vršca iz varošice na južnoj periferiji Austrougarske monarhije u „grad ostvarene nade“, kako je nekada često nazivan. 

Rođen je 1866. godine u mestu Česká Kamenice (Češka Kamenica, tada Böhmisch - Kamnitz, na severu sadašnje Češke Republike). Još kao dečak, pevao je u horu Katedrale sv. Petra u Regensburgu („Vrapci katedrale u Regensburgu“ - Regensburger Domspatzen), što znači da je, na njegovoj nejasnoj životnoj putanji od rodne Češke Kamenice do Vršca, jedna od stanica bar neko vreme morala da bude Bavarska, budući da se članovi ovog hora već više od 1000 godina biraju među đacima katoličke osnovne škole koja deluje pri ovoj istoj Katedrali. 

Osnovno muzičko obrazovanje je, po svemu sudeći, stekao u toj školi, a upotpunio ga je na bečkom Konzervatorijumu. U Vršac je došao kao orguljaš i horovođa, najverovatnije oko 1890. godine i postavljenje nalazi u crkvi sv. Gerharda. Došavši u Vršac, nije sedeo skrštenih ruku: Renger se smatra jednim od najznačajnijih i najaktivnijih dirigenata u dugoj istoriji „Vršačkog muškog pevačkog društva“ (Werschetzer Männergesangverein), osnovanog 1861. godine. Međutim, službu u crkvi sv. Gernarda nije dugo obavljao, već je uskoro premešten u rimokatoličku crkvu u Pančevu, gde je preuzeo vođenje „Pančevačkog muškog pevačkog društva“. Na mestu horovođe ga je, u Vršcu, zamenio Hajnrih Vajdt (Heinrich Weidt) iz Bele Crkve (1824 – 1901), sa kojim je Renger održavao prijateljske odnose i nakon odlaska, ispostaviće se privremenog, iz Vršca. Ovo prijateljstvo je, u nekoliko navrata, najpre juna 1895., potom oktobra 1896. i naposletku maja 1899. godine, pomoglo da se u Vršcu održe tri vrlo zapažena zajednička koncerta vršačkog i pančevačkog „Muškog pevačkog društva“, koje je gradska štampa, a posebno list „Werschetzer Gebirgsbote“, vrlo toplo prihvatila i nagradila velikom prisutnošću i pažnjom.

Na jednom od tih koncerata (1895.) zasjao je mladalački sopran Lujze (Lusi) Vajdt (Louise (Lucie) Weidt), koja je potom, u periodu između 1902. i 1927. godine, ostvarila briljantnu karijeru u Beču, nastupajući kao primadona Bečke opere. Bila je dramski sopran. Pamte se njena izvođenja ženskih rola u Vagnerovim operama, a u Austrijskoj medijateci, audiovizuelnom arhivu Tehničkog muzeja u Beču, čuva se trajni snimak arije „Isoldes Liebestod“ iz Vagnerove opere „Tristan i Izolda“ načinjen 1909. godine.

Ko želi, može ga čuti OVDE. Dirljivo zvuči.

Rukovodeći „Pančevačkim muškim pevačkim društvom“, Renger je nastupao i u Pančevu.

Međutim, definitivno se vratio u Vršac 1905. godine, gde se skrasio i do kraja života radio kao orguljaš, dirigent, kompozitor, koncertni pijanista i muzički pedagog.

Kao kompozitor, Renger se suvereno kretao kako u svetovnoj, tako i u duhovnoj muzici. Pisao je horsku muziku, zingšpile, operete, male muzičke scene i humoreske, solo-pesme i klavirske kompozicije, ali i bogoslužbene kompozicije, koje su izvođene u vršačkoj i pančevačkoj crkvi. Svoja dela je objavljivao najviše u Lajpcigu (C.F.W. Siegel, Eulenburg, Kistner, Glaser, Robitschek), ali i drugde (Majnc - B. Schott's Söhne; Beč - A. Robitschek; London - A. Lengnick; Boston - O. Ditson Company, od 1931. Filadelfija - Theodore Presser Company). Jedan deo svog ukupnog opusa, objavio je sopstvenim sredstvima, u Vršcu.

Ne možemo govoriti o uticaju koji su ova dela izvršila na razvoj evropske muzike. Jedno je sigurno: bila su pisana u najboljoj tradiciji duha tog vremena. Bila su relativno popularna, a samim tim i izvođena. Renger nije bio „zvezda“ u današnjem smislu tog pojma. Ali, bio je poznat, jer je njegova muzika bila zabavna, romantična, pitka. 

Njegovo prisustvo na svetskoj muzičkoj sceni, u izvesnoj meri, rezultat je i rada nemačkih iseljeničkih pevačkih društava u SAD, koja se osnivaju od polovine XIX veka u nemačkoj dijaspori. Smatraju se značajnima, ne samo u očuvanju kulturnog i nacionalnog identiteta Nemaca u SAD, već i u širenju kulture horskog pevanja, pa i uspostavljanju novih kulturnih obrazaca i standarda u širem okruženju svoje nove domovine. Ova udruženja su redovno, godišnje, organizovala natpevavanja i višednevne muzičke festivale, na kojima je neretko bilo puno i učesnika, i gledalaca.

O jednom takvom takmičenju za „Carsku nagradu“, izveštava i ugledni dnevni list „The New York Times“. U broju od 3. jula 1906. godine, list piše o velikom, panameričkom takmičenju pevačkih društava, koje je održano u „Olimpija parku“ u Njuarku (Olympia Park, Newark), kojem je prisustvovalo oko 15.000 gledalaca. Očekivala se i poseta zvanica iz Kabineta tadašnjeg predsednika SAD, Teodora Ruzvelta, a događaj su najavljivali, ili o njemu izveštavali, i drugi američki dnevni listovi: „Reading Times“ (27. juni 1906.), „The Evening Telegram - New York“ (3. juli 1906.), „New - York Daily Tribune“ (3. juli 1906.), „The Brooklyn Daily Eagle“ (3. juni 1906). Jedna od zadatih kompozicija na ovom takmičenju, bila je Rengerova „Abendruhe“, Op. 7, No 3. 

Prvi put se o Rengerovoj muzici u SAD piše još 1887., kada se muzički kritičar „The New England Magazine“ kratkom, ali pozitivnom, beleškom osvrnuo na Rengerov „Rustični ples“ (Ländlicher Tanz, Op. 34, No. 3). U to vreme, Renger je imao 21 godinu. Poslednji napis o Rengerovoj muzici koji je bilo moguće naći u američkoj štampi, objavljen je 1949. godine, 12 godina nakon njegove smrti, u listu „Schenectady NY Gazette“, koji čitalaštvo obaveštava da će „Turners Ladies' Chorus“ održati koncert na kome će biti izvedena Rengerova kompozicija „Hall und Widerhall“. Rengerova dela su dakle u SAD slušana i izvođena bar 62 godine.

Interesantno je primetiti da su, istovremeno, u SAD i Evropi bili popularni prilično različiti aspekti Rengerovih dela: dok su u Evropi slušane njegove operete, humoreske, šaljivi komadi, duhoviti, pa čak i satirični, dotle u SAD slušaoci obično odabiraju njegove horske kompozicije, solo-pesme ili klavirske kompozicije, naglašeno nacionalno-romantičarskog karaktera. Renger, kao i mnogi muzičari i pesnici toga vremena, peva o romantičnoj ljubavi, pesmi slavuja u mirna predvečerja, mirisnim ružama i lipama u lugovima dalekog zavičaja, ili strastveno pleše sa svojim zemljacima, slaveći jednostavnost i uzvišenost rustičnog života.

U periodu između 1921. godine do smrti, živeo je na adresi Stepe Stepanovića 2 (danas je to Abraševićeva ulica) u Vršcu. Danas se u toj kući nalazi kafe „Kwon“ u koji izlazi puno mladih Vrščana. To je lepa kuća, koja je u potpunosti pristajala jednoj takvoj ličnosti, a nalazi se preko puta čuvene kuće kamenoresca Lota Guerina, koja se nalazi na mestu gde je nekada bio ulaz u staro katoličko groblje.

Preminuo je 26. januara 1937. godine usled „staračke iznemoglosti“, kako je navedeno u belešci paroha Jakoba Endresa u Matičnoj knjizi umrlih crkve sv. Gerharda. Sahranjen je dan kasnije, 27. januara, na starom katoličkom groblju. U večni mir, ispraćen je tiho i nezapaženo, u dubokoj senci Drugog svetskog rata i tragičnih događanja koja su izmenila svet kakav je Renger poznavao. Čak ni u „Werschetzer Gebirgsbote“, vernom hroničaru događanja u Vršcu, njegovoj smrti nije posvećeno ni slovo.

Budući da je staro katoličko groblje premešteno u periodu između 1960. i 1965., ne znamo gde danas počiva. 

Za sobom je ostavio suprugu, Vrščanku Ernestinu Renger (rođena Vac), sina Ernesta i ćerku Fridu, koja je bila udata za Vrščanina Alfreda Hameršmita.

Njihova sudbina je nepoznata. 

Ernestina Renger je, verovatno, umrla 1937/1938, što se može pretpostaviti na osnovu informacije iz vršačkog Katastra, gde piše da je u periodu od 12.08.1921. do 14.05.1938. vlasnik kuće i parcele na adresi Stepe Stepanovića br. 2 bila Ernestina Renger. U periodu od 14.05.1938. do februara 1946. vlasnici kuće i parcele na toj adresi bili su Frida Hameršmit (rođena Renger) iz Vršca i Ernest Renger iz Češke Kamenice, u po 1/2 dela – iz toga proizilazi da su neminovno morali biti brat i sestra, jer Ernest ne bi ravnopravno sa Fridom nasleđivao Ernestinu da je bilo drugačije. Nakon toga, FNRJ.

Što se Ernesta tiče, moguće je da je svojevremeno otišao u očev zavičaj; tamo je verovatno imao rodbinu, možda je ostvario i neko nasledstvo, i ostao tamo da živi, što se čini logičnim. Otuda Ernest iz Češke Kamenice koji, po svemu sudeći, nije dočekao Drugi svetski rat u Jugoslaviji.

Što se Fride tiče, na spiskovima stradalih u Drugom svetskom ratu i neposredno posle njega (spiskovi su pravljeni kroz projekat Vojvođanske akademije nauka i umetnosti) nema nikoga od Hameršmitovih, što isključuje mogućnost da je Frida eventualno ostala i stradala.

A Fridrih Renger se, najzad, vratio kući. Njegova lepa, romantična muzika je provirila iz zaborava i čini se da se tamo više neće vratiti. Projektu „Tragom zaboravljenih banatskih kompozitora“ pridružila se i Muzička škola „Josif Marinković“ iz Vršca, sa svojim velikim potencijalima. Muzički materijal za CD „Tragom zaboravljenih banatskih kompozitora“ je snimljen i biće uskoro objavljen. Jedan mali deo snimljenog materijala je ustupljen na korišćenje RTV „Banat“ iz Vršca za potrebe snimanja novogodišnjeg programa, koji je nedavno emitovan. „Prijatelji vršačkih orgulja“ planiraju da, posle gotovo 80 godina, na svetlo dana ponovo iznesu „Lepu Vrščanku“ i predaju je na uživanje u muziciranju svim muzički obrazovanim građanima Vršca i posetiocima našeg grada. Profesor Svetozar Saša Kovačević je načinio briljantnu orkestraciju ovog valcera za gudački i simfonijski orkestar, što će verovatno biti objavljeno u Nemačkoj, posredstvom izdavačke kuće „Daniel Kunert“.

„Lepa Vrščanka“ će, po svemu sudeći, otplesati u novi, drugi život. Nadam se lepši nego prethodni, u kojem je bila zaboravljena.

Prof. dr Zoran Maksimović

predsednik udruženja „Prijatelji vršačkih orgulja“

 

Napisao: 
Ocenite ovaj članak:
(29 glasova)

Dodaj komentar



Saglasan sam sa pravilima komentarisanja navedenim u uslovima korišćenja!
EUR 118.89 119.61 USD 101.07 101.68 CHF 102.64 103.26 SEK 12.33 12.40