Ako si jedan od pasioniranih fanova „ Zone sumraka“ ili redovno čitaš „Treće oko“ ili, bar „Informer“, spadaš u grupu onih koji su, možda, sposobni da zamisle sledeću, potpuno nerealnu situaciju...

  1. Na najčitanijem i najuglednijem portalu u nekoj lepoj i idiličnoj varoši pojavi se vest da je nešto što se zove, recimo „Odbor za bezbednost” opštine, na inicijativu, recimo, komandira policijske stanice, donelo odluku o započinjanju akcije UKLANJANJA pasa lutalica sa varoških ulica (ova reč malo asocira na skupljanje i masovno ubijanje, neki „kerocid“, zar ne?!).
  2. Zamisli, zatim, da u toj vesti nigde ne piše što su se ti „problemom“ bavili oni koji za to nisu nadležni...
  3. Možeš li zamisliti da neke dokone budale i dangunbe, “kereći aktivisti“, udruženja i društva za zaštitu životinja i pojedine organizacije civilnog društva iskoriste situaciju i “zloupotrebe” je tako što po društvenim mrežama i internetu nepotrebno naprave neopisivu “frku”, a sve u cilju kompromitovanja navedene opštine i navedenog portala. I sve to „talasanje“ radi lične promocije i zadovoljenja vlastitih sujeta. Kompleksaši...
  4. Sigurno ne možeš zamisliti da se dve ordinarne budalčine, koje sebe, iz samo njima znanih razloga nazivaju „samostalni aktivisti“ prave pametni i nastave da „čačkaju“ i traže neke informacije o tome šta znači UKLANJANJE pasa, koja je lokacija na koju će psi biti UKLONJENI, kakve će uslovi imati psi na lokaciji na koju budu UKLONJENI, da li će biti ispunjeni tamo neki, kao, propisani uslovi... Budale... Kao da je reč o ljudima, a ne o kerovima... stvarno, budale.
  5. Niko normalan ne može da zamisli da te „naše“ budale krenu tek onako, ničim izazvani, po opštini od kancelarije do kancelarije da maltretiraju sirote opštinske službenike, kao da oni nemaju drugog posla nego njima da objašnjavaju 'de će kerove da sklone... Na „prvoj adresi“, kod ozbiljnog, ali očigledno, umornog gospodina državnog službenika moglo bi se desiti da dobiju odgovor dostojan disciplinovanog partijskog poslušnika koji se ne meša previše u svoj posao, nešto kao „znate, to, možda, jeste u mojoj nadležnosti, ali ja nisam član tog njihovog Odbora, nisam bio na sastanku, možda je najbolje da se obratite Šaji, Paji, Đuri...“ ma, bilo kome, samo se man’te moje glave. Najupečatljiviji deo razgovora s njim bi mogao biti nevešto „listanje“ po displeju telefona koji mu u jednom momentu zazvoni ... malo podseća na „potpisivanje“ kažiprstom...
  6. Na drugoj adresi, kod osobe manje sirovog i seljačkog izgleda odgovor bi mogao biti „bio sam na sastanku, ali nisam ovlašćen da vam kažem o kojoj je lokaciji reč, znate to je tajna...“ Budale od aktivista ga „gledaju belo“, ne prihvataju najpametniju varijantu koju je uspeo da smisli i on menja taktiku- tipično birokratski, agresivno „šta vi 'oćete, niste zadovoljni ni sad kad se nešto konkretno radi, što se niste bunili dok su bili „žuti“, tebe prvi put vidim, a 3 godine sam na ovoj funkciji, kakav si ti aktivista“ do „što ne uzmeš ti 3-4 kera pa ih vodiš kući“...

Zamisli dalje: Kako su budale aktivističke znale šta ih čeka, podelile uloge („dobar aktivista- loš aktivista“) i uvežbale ih, na scenu stupa „loš aktivista“, arogantan, agresivan i asocijalan, gadljiv na ljigave birokratske parazite i njihovo prenemaganje i foliranje, sklon povremenom povišavanju tona, ‘ajde, nek bude i vikanju, dramatičnom ustajanju sa stolice i pozivanju „dobrog aktiviste“- „ajmo, ovde niti ima šta da se priča, niti ima s kim da se priča“...

...aj, dobro, bilo je i „ boli me uvo za vaše pozicije, lokalne politikante ne doživljavam kao autoritet i moraćete da zaslužite moje poštovanje“...

HULJENJE PAR EKSELANS!!!

ZAMISLI DALJE:

„Dobar aktivista“ preuzima inicijativu: “nemojmo da se lažemo, ceo grad zna za lokaciju, zna da se izvode radovi i ko izvodi radove“.
Siroti birokrata ništa ne potvrđuje, ali ništa i ne osporava... Pametnom dosta...

A, đubrad aktivistička, ustaju, odlaze i ostavljaju sirotog zlostavljanog opštinskog službenika koga iz svog džepa, zajedno s ostalim poreskim obveznicima plaćaju da se iščuđava... i koji u tom momentu, verovatno misli „Šta, bre, ‘oćete vi kučkari od mene?! Koji vam je?!“

... i sve to zbog KEROVA...

KE-RO-VA!!!

Srećom da se sve ovo nije stvarno desilo, da sam na početku teksta samo tražio da zamislite...

Objavljeno u Blog

Posmatra svoj odraz u ogledalu. Proleće je konačno tu. Dole se čuju sirene automobila, glasovi komšija, cvrkut iz krošnji Gradskog parka, tamo sa druge strane ulice, vetar u prolazu, lenjo jutro. Još jedan radni dan. Zumira sopstvene zenice. Pokušava da ih locira u spirali minijaturnog mlečnog puta. Obraća pažnju na svoju kožu. Dodiruje je vrhovima prstiju. Iako je sveže obrijan, lice mu više nije glatko. Katkad mu zasmeta što postaje sve hrapavije. U redu, to je valjda normalno u četrdeset i nekoj. Nije više isti. Zašto bi bio? Ni on ni april. Nekad je proleće pulsiralo u ritmu divljeg basa, danas je ravna linija.Tako mu se bar činilo. Nekad je plesalo sa druge strane ulice sa pijanim maturantima, danas se vuče sa uličnim psima. Ponekad pojuri za točkovima automobila. To nije nešto čime bi proleće trebalo da se bavi. Ovo nije nešto o čemu bi trebao da misli. Spušta pogled. Posmatra svoja stopala. Seća se vremena kad je govorio ono što je mislio. Seća se vremena kad nije znao za strah. Moraće uskoro da krene na posao. Moraće da ćuti, zbog dece, zbog žene, zbog prokletih kredita... Moraće da ga hvali. Malo da mu podilazi. Dobro, nije to ništa strašno, i drugi to čine. Moraće da mu laže da se sve bolje kotira i da će i treći put da dobije lokalne izbore, da nema boljeg lidera od njega i da je tako fenomenalno sposoban. Moraće da mu govori kako mu se divi, kako mu se oduvek divio. Mora da čuva to radno mesto, šta ako ga izgubi? Ne sme da rizikuje. Moraće da mu kaže da je nova koalicija sasvim prihvatljiva i da nema nikakve veze što su ti ljudi sa kojima deli vlast do juče govorili jedno, a danas nešto sasvim drugo. Kome su još reči uopšte bitne? Zaludnicima, gubitnicima, sanjarima? I tako je divno što se u malom gradu niko nikome ne zamera. Proleće zaudara na znoj. Na radiju Disciplina. Have you ever heard of any other rhythm? Kojin bas u savršenoj harmoniji sa EKG-om jednog davnog proleća. Današnje jutro suočava se sa sve izraženijom aritmijom. Boji se da mu u tom neskladu preti gušenje. Vazduh žuri da napusti njegova pluća pre nego što stigne da ih napuni. Podiže pogled. Oslonjen rukama na umivaonik uspeva da nazre izgubljenog sanjara u dubini tamne materije. Ne dopada mu se ono što vidi, a i koža mu bledi, postaje nalik reljefu udaljene planete do koje zraci sunca, ili neke druge zvezde, jedva dopiru. Dosta je bilo! Snažan udarac glavom razbija ogledalo, gusta topla tečnost sliva mu se niz lice, ulazi u usta. Pred njim izlomljen odraz koji ga podseti na krivo ogledalo u Kući smeha na jednom vašaru kad je bio klinac. Ubrzo sledi još jedan, još snažniji udarac, koji pokreće ubrzani slajd-šou nečije mladosti: njen gležanj na njegovom ramenu, flaša pastis rikarda na stolu, pikavci plutaju u plastičnoj čaši u mešavini vode i pepela, Vavilonska kula od naslaganog Balzaka, Trg Konkord na zapadnoj strani, klošar-harmonikaš u metrou nespretno svira ne me quitte pas, voz ulazi u stanicu Laplas, druga polovina devedesetih, ispred Sorbone Žan Pjer, teget beretka i šal, treća godina međunarodnog prava, pali žitan i poručuje mu da nikad, ni po koju cenu, ne sme da ćuti, jer ćutanje nagriza sve vitalne organe i kožu poput kiseline, onda polumrak u garsonjeri na Monparnasu, njena štikla na njegovom ramenu, izdužene senke šetača, kasno popodne na bulevaru Sen Mišel, njene boje prolivene na parketu, teatar apsurda na platnu, Serž Genzbur iz kasetofona, vrh jezika dodiruje joj bradavicu, jedan glasan uzdah, glasan i dugačak, duži od jebenog Šanzelizea...

* * *

Srećom, supruga i deca mu nisu bili kod kuće, kaže jedan glas. Dobro je prošao, kaže drugi, mogao je potuno da se iskasapi. Komšija Milić ga je pronašao, kaže treći, čuo je udarac, ležao je na podu u kupatilu, bez svesti, krvavog lica. Šta mu je to trebalo, ozbiljan čovek. Ostaće mu te ogrebotine. Kažu da je vikao nešto dok su ga na iznosili polusvesnog iz zgrade. Da, vikao je: svi ste vi lopuže i lažovi. Prokleti diletanti...
A bio je tako dobar komšija.
Da, nekad je znao za neki drugi ritam.
April je cvileo sa uličnim psima.

Objavljeno u Blog
petak, 27. mart 2015. 01:24

Imate li viška dece, roditelji?!

Zamisli sledeću situaciju: Sasvim slučajno, šetajući sa psom, se nađeš u blizini mesta gde se desila klasična „prolećna“ saobraćajka (motor VS automobil) u kojoj je najgore prošao, kako je i bilo za očekivati, vozač motora...
Motor prilično „zgužvan“, na automobilu dobrano ulubljena zadnja desna vrata, vozač motora, evidentno u šoku, sedi na putu pored motora. Sasvim slučajno, među gomilom „gledača“ i „kibicera“ ugledaš klinca, dvadesetak godina, koji se unezvereno muva „tu negde“ sve vreme držeći se za glavu, u fazonu „jebo te, šta uradi“... Odmah ti je jasno da je on vozač automobila...
Dođe hitna, vozača motora „spakuju“ na nosila, on aktivno sarađuje- misliš „super, svestan je, a nije ni polomljen.“
Pošto je i bez vas (tebe i psa) dovoljno dežurnih pametnjakovića i eksperata za sve i svašta, nastavite svoju šetnjicu... Nakon nekih 50-ak minuta, vraćate se istim putem. Gužva još nije „raskrčena“, pametnjakovića više nego u odlasku, sad je tu i saobraćajna policija. Rade uviđaj,mere, premeravaju, zapisuju... pa, veliš, nećeš im faliti i kreneš kući. Nije ta gužva za vas... u masi „gledača“ vidiš i poznanika, policajca, u civilu, valjda pokušava da pomogne kolegama kad se već zatekao tu...
Zamisli dalje da tog istog poznanika sretneš sutradan, „’de si, šta ima, prođe li frka oko one saobraćajke juče...? “
„Mani ga u pi*ku materinu, zlo... klinac, vozač automobila, fino dete, položio pre par meseci, keva ga poslala da joj nešto donese, nećkao se, kao da je nešto predosećao... ali, kako majku da ne posluša? i otišao... polukružno okretao na putu, naišao lik na motoru, nije stigao ni da koči... „izvadili“ mu slezenu, „krpili“ jetru, pukla od siline udarca... u životnoj opasnosti “... A tebi kroz glavu prođe „uh, suncetinejebemdatinejebem... a, uopšte nije izgledalo tako“.
Kakav god da bude epilog ove i sličnih situacija nijedan od učesnika u saobraćajnoj nesreći neće više biti komletan čovek, ko u fizičkom, a ko u psihičkom smislu. U njihovim porodicama će, verovatno, krenuti preispitivanja „što sam ga terala da ide...“, „ ‘de mu dadoh da polaže i vozi sam tako mlad...“ „znao sam da to neće izaći na dobro, mnogo brzo je vozio to čudo od motora...!“, „ što sam potego vezu kad je trebalo da mu uzmu dozvolu...“ ...
Verovatno će se najčešće potezati „argumenat“ „ne bi nam se ovo dešavalo i ne bi nam deca ginula da država i policija rade svoj posao“...
E, ne može tako!
Nije nas „država“ napravila bahatima, samoživim, neosetljivim na tuđu muku, to smo od kuće poneli, od mame i tate...
Nije nas država napravila agresivnima i netolerantnima, to smo videli od roditelja, njih kopiramo....
Nije nas država napravila pokvarenim prevaranitima, lopovima i secikesama, mama i tata su...
Možda će nekome zvučati grubo, ali u Srbiji i nema mnogo saobraćajnih nesreća i stradalih u njima ako se pogleda ko sve vozi i kako vozi.
U svakoj srpskoj selendri postoje neki privilegovani, nedodirljivi i zaštićeni koje saobraćajna policija ne sme ni da pogleda, a ne da kazni...
U svakoj srpskoj selendri postoje neki nedodirljivi koji su jači od države i koji su iznad države.
U svakoj srpskoj selendri postoje neki koji nas podsećaju da živimo u „banana državi“ gde mnogi mogu da rade što im se prohte, u kojoj zakoni ne važe za sve...
U uređenim državama bar polovina srpskih vozača ne bi položila vozački ispit jer bi pala na testu inteligencije. Doduše, ni polovina političara i onih koji nam „vode državu“, verovatno ne bi prošli na testu inteligencije... OK, budala ima svuda ... Ali kod nas su oni „elita“, „uticajni građani“, „VIP“, oni uređuju državu i naše živote.
Dragi roditelji! Vi koji ste kupili ili dobili gratis preko svojih uticajnih prijatelja i rođaka svom „princu“ i princezi“ vozačke dozvole, moćne automobile i sve što uz to ide trebali bi imati na umu da to što ne poštujete tuđe živote daje za pravo nekome ko dolazi iz suprotnog smera u jačem, težem i „oklopljenijem“ automobilu da ne poštuje život vaše dece.
Nije ljubav, dragi roditelji, da svojoj „princezi“ ili „princu“ tolerišete baš sve. Pre svega ono što ugrožava njihove i tuđe živote... Znam, deca, rade samo ono što su od odraslih videla... od koga, dragi roditelji?!
Imate li viška dece, dragi roditelji? Imate li dece čija pogibija ili sakaćanje neće da vas bole?

Objavljeno u Blog
sreda, 25. mart 2015. 23:57

Obećanja i uzdasi

Često se provlači ovih dana “da nam se izbori bliže”. U stvari mi se bližimo izborima, oni stoje i čekaju nas.

I često se provlači ovih dana reč “kampanja”.

Misija svakog političara jeste da osvoji glasačko telo da bi mogao da dođe na vlast i sprovede ideje koje zastupa. Neko je to dobro shvatio i svakodnevno je, još od dana kad je došao na vlast bio u kampanji. U stvari, svaki pametni političar je u kampanji svakodnevno, s tim što je onaj koga pominjem najuočljiviji bio, s obzirom na to da nema televizije i termina u kojem se nije pojavljivao. S jedne strane, zaista poštujem taj princip i svakodnevnu borbu za glasačka tela. Logički gledano, to bi trebalo značiti da se neko svakodnevno bori za “interese građana” i da za uzvrat dobija njihovo poverenje. Svaka ozbiljna firma koja pruža usluge ili nešto proizvodi, takođe je stalno u kampanji ako želi profit. Npr, Facebook je stalno u kampanji, poboljšava sve parametre, unapređuje, pokušava da još više osvoji tržište i nove korisnike i to veoma uspešno radi. Ne vidim ništa loše u tome što je neko “stalno u kampanji” pošto to, jelte i jeste posao političara. 

Vodim se logikom proizvođača – proizvodi neki prozivod, poboljšava ga, ulaže u marketing i dolazi do kupca. Kupac zadovoljan pošto je došao do proizvoda dobrog kvaliteta, proizvođač zadovoljan pošto je povećao obim proizvodnje. U slučaju da jednom “zezne” svog kupca, sigurno je da neće više kupovati od njega, niti ga preporučivati prijateljima.

Iz ove jednačine trebalo bi proisteći da – političar reklamira svoj program, osvoji vlast, ispunjava obećanja, uradi i više od obećanog – narod zadovoljan i raste mu podrška. U slučaju da nešto od toga ne ispuni, ili dođe do malverzacija, smanjuje mu se podrška, narod je nezadovoljan i bira drugog za kog će glasati. Taj automatski gubi vlast.

Međutim zbog čega nije tako? Verujem da se možemo složiti da je situacija u Srbiji danas 2015. godine u mnogim stvarima lošija nego pre 3 godine, ili makar jednako loša dok ceo svet ide napred. Zbog čega je onda stranci i čoveku koji je lider iste podrška sve veća i veća?

Pratim istu jednačinu – bili su izbori, stranka je dala program i obećanja, nije ga ispunila – STRANKA POVEĆALA PODRŠKU!?! Iz ovoga zaključujem da je parametar „obećanja“ i to „da li je stranka ispunila“ potpuno nebitan glasačkom telu u Srbiji.

Apsolutno razočaravajuća činjenica. Ona nam govori da uopšte nije bitno da li šta ćete obećati niti da li ćete to ispuniti. Zaključio bih - smisao političke kampanje nije u idejama, viziji, ciljevima, u moralu i obrazovanju kandidata, nego u tome koliko će biti spreman da obećava nemoguće, uzdiše, kisne, viktimizuje sebe.

Iznoseći sve ovo , moram podsetiti da višestranačje postoji u Srbiji tek malo više od 20 godina (nakon pauze od skoro 60 godina). A slobodni i nezavisni izbori po međunarodnim standardima od 2003. godine. Zemlje sa modernim i uređenim institucijama i sistemom kojim težimo su se za iste te institucije borile vekovima. Izbori su se održavali, političari su se menjali. Jasno je da je za temeljno uspostavljanje vladavine prava i institucija potrebno mnogo borbe za iste i mnogo vremena, ali mi zaista nije jasno da toliko broj ljudi zatvara oči pred više nego očiglednim činjenicama?

Treba imati na umu da, ma koliko tvrdili suprotno – od nas samih zavisi. Volim da spomenem i čuvenu rečenicu koju je Ser Vinston Čerčil izgovorio na radiju kada je Engleska bila pred kapitulacijom –  “Još uvek smo gospodari naše sudbine, još uvek smo kapetani naših duša”.

Objavljeno u Blog
ponedeljak, 23. februar 2015. 21:36

Bubnjevi i surle

Prošli smo kraj ahmedabadskih slamova, naselja izgradjena od dasaka, kartona i kamionskih guma. Mislio sam da sam se navikao na sve mirise, ali svakog dana otkrivam nove. Rekao bih da se radi o mešavini raznih začina, smoga i urina uz neizostavan prstohvat vlage. Kada sam upitao jednog američkog turistu, na koga sam slučajno naleteo na otvorenom bazaru, kako mu se čine ovdašnji vremenski uslovi odgovorio mi je, pokazujući svoju majicu potpuno natopljenu znojem: „Druže, klima je lepljiva“. Mislim da je to najjednostavniji i najbolji način da se opiše.
- Hajde da uđemo dublje u slam? – predloži Litvanka - Odlična prilika da napravim autentične fotografije.
- Odlična prilika da ti se sutra ime pojavi u „Gudžaratskoj hronici“ – reče joj Čileanac Dijego. – Idi snimi ih telefonom. Ostavi mi aparat. Možda će novinari tražiti i tvoju sliku.
- Preteruješ.
- Bilans za avgust: tri silovane Ruskinje, jedan strani novinar ubijen, pa ti vidi – dodade brišući znoj sa čela. Kada vide koliko mu je dlan prljav namršti se i opsova.
Ne. Ne vidim ga u Bojlovom nastavku „Slumdog milionera“. Čak ni kao sporednu ulogu.
U prolazu primećujem da je sve spremno za neki festival. Pitam Indijca o čemu se tačno radi i šta predstavljaju ovi kipovi sa glavom slona i velikim ljudskim trbuhom koji se po celom gradu mogu videti u najrazličitijim veličinama.
- To je Bog Ganesh – kaže nam. - Slavimo ga svake godine u ovo vreme. Festival traje devet dana. Njemu se molimo kada započinjemo bilo kakav novi posao. On je Bog svakog novog početka. Uklanja sve prepreke, ali samo ako iskreno i od srca zatražimo. On je Bog uspeha i porodične harmonije. Poznat je još i pod nazivom Ganapati. Ljudi mu prinose slatkiše. Ganesh je stvoren od božanske energije Shive i Parvatija. Jednom prilikom Parvati se kupala u svojim odajama i rekla Ganeshu da nikoga ne pušta unutra. Kada je završio meditaciju Shiva je hteo ući i tad počinje bitka između njega i Ganesha u kojoj ovaj gubi glavu. Kada to vide zaprepašćena Parvati moli Shivu da ga oživi, a ovaj to čini tako što mu stavlja glavu prvog koji je tuda prošao, a to je bio slon.
- Super – reče Dijego. Nije izgledao kao neko koga bi ova priča u ovom času mogla zanimati.
- Slon je božansko biće – nastavlja Indijac ne obazirući se. - Surla mu predstavlja OM, simbol bezobličnog boga, pra-vibraciju kojom je otpočelo stvaranje. Sve što danas postoji, sve što vidimo i ne vidimo, nastalo je iz te vibracije. Mi verujemo da slon poseduje svest. Ima čak i pogrebne rituale. Surla između dve kljove predstavlja granicu između zemaljskog i duhovnog sveta. Bog Ganesh je iznad svih dualnosti i ne priklanja se nijednom.
Mi stranci ništa manje nismo interesantni stanovnicima Ahmedabada nego što su oni nama. Stidljivo nam prilaze, osmehujuse i pitaju: Which country?
Bilo je oko 23h kad sam čuo buku u kampusu. Strčao sam dole i video da se ekipa foto amatera već pripremila da škljoca.
- Nešto slave – kaže jedan Afrikanac.
Studenti instituta za razvoj preduzetništva, saznajem ubrzo. Tridesetak muškaraca i nekoliko žena. Na čelu povorke tri bubnjara, nisu se štedela. Ritam je udarao direktno u grudi, pomerao unutrašnje organe, stvarao neku čudnu atmosferu, cepao granicu između svetova. Litvanka je u prvoj paparaco liniji. Kaže mi da je ovo poseban trenutak jer bubnjevi bude bogove. Ovi su grmeli u slavu jednog od njih – Ganesha. Stvaraju, kaže, određene vibracije koje utiču na svest na višim nivoima. Komuniciraju sa nama iz drugih svetova. Nekad donose glasove anđela, a nekad šapat demona. Opasne frekvencije, neko bi rekao. Stajali smo u bolje osvetljenom delu kampusa i posmatrali predstavu koja nam se približava iz mraka. Što je ritam postajao jači i brži masa se sve više tresla i izgledalo je kao da sve dublje upada u trans.
- Hajde da igrate sa nama? – doviknu mladić iz gomile u času kada su prolazili sasvim blizu nas.
- Da igramo? – upita me Čileanac tiho. Znam da je njemu ovo moglo ličiti na sve samo ne na igru. Senjor latino,samo samba, eventualno rumba i to kad je baš raspoložen. – Nećemo valjda sad da đipamo sa ovima?
- Čini mi se da hoćemo – rekoh kad ugledah belu ženu kako skače u veselom društvu. Do maločas ih je fotografisala, a sad ona postaje glavna atrakcija. Litvanka nas zove da im se pridružimo.
- Šta čekate? Ovo je fenomenalno – dovikuje iz mase.
Oni koji su do sad predvodili povorku zastaju, vade svoje aparate i kreću da je slikaju. U trenutku su zamenili uloge. Odjednom se stvorih usred mase čiji me talas odnosi niz kampus prema nekom zapuštenom terenu za kriket. Iza sebe sam uspeo da vidim dva Indijca koji pokušavaju Dijega da uvuku u gomilu. Ne da se, viče nešto na španskom. Masa se isprečila i ne vidim šta se dalje dogodilo sa njim.
Bubnjevi tutnje u vreloj noći.
Pevaju se pesme u slavu meni nepoznatog boga.
Razmišljam šta bi moglo da znači to što mu surla pokazuje u pravcu mladog meseca.
Neko iza mene ispusti zvuk koji mi zaliči na OM.

Objavljeno u Blog
subota, 07. februar 2015. 04:09

E stvarno sam ...

Mrzelo me danas da radim... sve me, bre, mrzelo... pa sam shodno tome dan završio tako što su mi neki paceri isprašili tur na fudbalu. Jebiga.
Tuširanje, dosta tečnosti... i da malo porazmislim. Kako me, bre, nije sramota da budem lenčuga?
I tad se setim Ujka Radoja!

Svratili onomad, nakon neke poduže turneje, Glavonja i ja kod ujaka Radoja i tada još uvek međ živima, moje prabake Velinke. Njih je lako naći. Žive u Dobrotinu, zaseok Kojići. Za vas koji slučajno ne znate, lako je. Kada dođeš do Už’ca, ideš preko Kadinjače i samo voziš do raskrsnice za (Bajinu) Baštu i Ljuboviju. E, tu kreneš za Ljuboviju, onda negde između Zlo Dola i Kostojevića parkiraš kola kod Radiše u dvorištu, pa peške ubrdo čet’r kilometra... gore poviše Čolić vode i ...odma si tu.

Sedeli tako i tukli rakiju,kafu, rakiju, kafu, pogaču, rakiju, kajmak, rakiju, kafu, ručak, rakiju, kafu, rakiju.... Tako tri dana, milina.
Dokon i pripit priupitah ujaka:
-Je l' ujko, dobar vam pritisak, a i voda baš lepa. Da se nije popravio izvor?
-Vid njega. Šta popravio, presušila žila. Bre... sa drugog izvor smo vodu dovukli.
-Kojeg?
-Sa Višosave.
-Ček, gde beše Višosava?
-Ene...
I pokaza na susedno brdo. Glavonja me ustreli onim jel nas zajebava pogledom. Znam da me ujko ne bi zajebavo...
-Ujko, kolko ima do tamo?
-Nema mnogo, četr’- pet kilometara.
-Pa kako ste dovukli vodu?
-Lako. Kopali i postavljali cevi.
- Ko kopo? Čime?
-Komšija i ja, ašovom, jebaga ti...

E stvarno sam ...

Objavljeno u Blog
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00