Fenomen „komentara“ na internetu me fascinira.

Ponekad imam osećaj da je narodna izreka (mislim da je crnogorska) „Što je glava praznija, to je bezobraznija“ nastala isključivo zbog galerije likova koji po internetu komentarišu sve i svašta, uglavnom, obrnuto proporcionalno znanju koje poseduju o tome („što manje zna o nečemu upornije brani“). Imajući u vidu njihov stil i RAZLOGE komentarisanja, nije im ni potrebno, ama baš nikakvo znanje... „Komentari“ najčešće nisu njihov stav prema članku, tekstu ili njegovim delovima, drugim komentarima ili, daleko bilo, pokušaj pristojne i argumentovane polemike s neistomišljenicima. Čak ni pokušaj da se neistomišljenici ubede da nisu potpuno u pravu.

„Komentari“ (najčešće najvulgarnije i najprostije psovke i uvrede, ali, neretko i vrlo direktne pretnje) su „oružje“ koje im služi da uvrede, povrede ili ponize „PROTIVNIKA“ (za normalne ljude adekvatniji je izraz „neistomišljenik“), da ga, NAJČEŠĆE, ANONIMNO i uz podršku grupe sličnih izvrgnu ruglu. Drugačije i ne može biti jer ne raspolažu nikakvim argumentima, pa tako nema ni „snage argumenata“ na koju se mogu osloniti i, zbog toga, nastupaju „s pozicija sile“ i koriste „argumente snage“ (o ovom slučaju bezobrazluka i nevaspitanja pred kojim većina normalnih i pristojnih ljudi naprosto „ostane bez teksta“).

Nisam dovoljno stručan da pravim psihološki profil klasičnog „internet-komentatora“, ali sam stekao utisak da su to:

  1. kompleksaši, osobe nesigurne u sebe, koje pate od manjka (ili potpunog izostanka) samopouzdanja (ili viška ega) kojima je internet zamena za zidove javnih WC-a na kojima su se „biseri“ slični njihovim „komentarima“ nekada pisali. Nedovoljno „hrabri“ da okolini sve što imaju kažu „u oči“, doživeli su internet kao svojih „5 minuta slave“- konačno mogu svakome da „skrešu u brk“, mogu da opsuju i izvređaju svakoga, konačno su i oni prave „baje“ (bar u svojim očima...) ili
  2. oni koji sebe doživljavaju kao „zajebane likove“, čuvare srBstva, pravoslavlja, porodičnih vrednosti i Kosova, koji i u realnom životu na većinu pitanja „ odgovaraju“ pitanjem „š'a 'o'ćeš, bre, ti?“, „ znaš li ti, bre, ko sam ja?“, neretko i „šta te boli q..., bre?“.

I jednih i drugih mi je žao...

Partijski „botovi“ ne spadaju ni u jednu od ove dve „grupe“, oni rade na učinak, za sendvič i sokić i tu je već reč o „profesionalizmu“.

Objavljeno u Blog
subota, 14. februar 2015. 21:15

Gde nestadoše fini i pristojni ljudi?

Poznavao sam nekada davno neke ljude koje već godinama ne srećem… I baš zbog toga ne mogu da se ne zapitam gde li nestadoše svi oni fini i pristojni ljudi što su živeli u mojoj zgradi, ulici, gradu? Dal nestadoše i oni koji su živeli u tvojoj zgradi, ulici i gradu?! Kako je mogao tek tako da nestane onako fin i pristojan svet?! Ili se samo pritajio i čeka neka bolja vremena, neka vremena kada će lakše „doći do izražaja“…

Nažalost, poslednjih godina (ili su već decenije u pitanju?!) legalizovano je i društveno prihvatljivo ponašanje nekih drugih, manje pristojnih i finih ljudi, koje u 90 % slučajeva predstavlja kršenje zakona i ugrožavanje elementarnih prava istom onom finom i pristojnom svetu.

A kako i ne bi bilo, kad su nepristojni, neobrazovani, nekulturni i agresivni zaseli na sva važna mesta i sve veze i konce drže u svojim rukama, kad je prihvatljivo, ako ne i poželjno biti bahat, arogantan, previše glasan, agresivan i napadno nepristojan, kad je u “pedigreu“ poželjna „kontroverznost“ (čitaj „kriminalna prošlost“)…

Kad je društveno prihvatljivo i „in“ takmičiti se ko će direktnije, beskrupuloznije i grublje kršiti zakone, znajući da oni koji to treba da spreče i sankcionišu neće to uraditi… Remećenje javnog reda i mira je podignuto na viši nivo, aktuelni su i u upotrebi svi načini, vidovi i oblici remećenja (a zakon, ne znam da li znate, postoji i sve je regulisao).

Obilato se koriste i sve vrste komunalnih prekršaja (doduše, ovde se povremeno desi neki „ispad“, ali tada, po pravilu, strada sirotinja i „gologuzija“). Niko neće reagovati na pljuvanje, zapišavanje, ostavljanje psećih govana, pijančenje na javnim mestima u svako doba dana, čak i kad su u pitanju maloletnici.

Neće reagovati ni na remećenje javnog reda i mira bacanjem petardi, paljenjem vatrometa u delovima gradova gde nikako ne bi moglo biti dozvoljeno (ako se čita zakon, a verovali ili ne, i to u zakonu piše, ali se dozvole ipak dobijaju), „zavijanje“ alarma u 3 sata ujutro dok ne probude ceo kvart, ali ne i onoga ko treba da ga isključi, pijane izlive agresije ili emocija u gluvo doba noći, nekontrolisanu (čitaj „divljačku“) upotreba zvučne signalizacije u automobilu ili puštanje muzike iz automobila s ozvučenjem koje bi moglo da zadovolji potrebe  većine srpskih stadiona.

Parkiranja i „kratka zaustavljanja“ (sa uključena sva 4 žmigavca, ali i bez njih) na totoaru, u levim trakama na kolovozu, na biciklističkim stazama su posebna priča…

A onaj fini i pristojni svet s početka se u Srbiji oseća  „ko krme u Teheranu“ jer kad (ako) pokuša da reaguje nailazi na tradicionalno srpsko „šta tebe briga“ („šta te boli kurac“), „šta imaš ti protiv mene?“, „ma, odjebi!“, „el znaš ti ko sam ja?“ do „beži, bre, u pičku materinu, saću te polomim!“…

Na tu vrstu komunikacije može se reagovati na dva (pogrešna) načina: ili uzvratiti istom merom i prestati biti „fin i pristojan svet“ ili se povući (što će biti protumačeno kao „povukao se, znači da sam u pravu i mogu da nastavim da radim po svom“).

Kao što rekoh, oba su pogrešna.

Verovatno zbog toga ne viđam više onaj fini i pristojni svet, sklonio se pred agresivnošću, bahatošću, neobrazovanjem i prostaklukom…

Možda je pravi način da institucije države počnu da rade svoj posao…

Tada bi se oni fini i pristojni ljudi ponovo mogli sresti na ulicama naših gradova…

 

Objavljeno u Blog
petak, 13. februar 2015. 13:25

Mržnja je privilegija neukih i glupih

Što sam stariji i što više životnog iskustva imam sve sam skloniji verovanju  da je MRŽNJA PRIVILEGIJA ODABRANIH. ZA MRŽNJU JE POTREBAN POSEBAN TALENAT.

Zašto to tvrdim?!

Nema te škole u kojoj se “netalentovana osoba” može “naučiti” da mrzi, jer, jednostavno, to nije veština koja se uči ili stiče to je ono što dobijamo rođenjem, prirodna predispozicija, talenat, “dar božji”.

Zlo, ali “od boga dano”…

Talentovani ili “nadareni” imaju tu sposobnost da i najmanji “povod” da njihov talenat dođe do izražaja veoma vešto koriste i neretko laicima pokazuju da “je za mržnju potrebno malo”. Svoju priliku vide na svakom koraku i u svemu - u nevolji koja ih je zadesila (“za sve su oni krivi, oni su prvi počeli”), svom uspehu (“zavide mi skotovi, mrze me jer sam lepši, pametniji, sposobniji”), tuđem uspehu (posebno! - “smradovi, ukrali su moju ideju, prisvojili moj uspeh” ), tuđim tragedijama (“dobili su šta su zaslužili, šta su oni nama radili”), svojim tragedijama - e, tek tu su “na svom terenu”, treba li objašnjavati na koje su sve načine sposobni da “obrazlože” svoju mržnju prema svima i svačemu?! koja, je naravno, uvek pravedna i opravdana… i patriotska…

Poražavajuće je to da svoju mržnju ne pokušavaju da sakriju već je prikazuju kao “božansku i nebesku pravdu” za koju se samo oni, odabrani (od boga i nacije) zalažu, a svi oni koji ne misle tako dobijaju “titulu” izdajnika, nepatriota, bezbožnika, jeretika, zlotvora…

Za svoju mržnju uvek imaju “argumente”, njihova mržnja je pravedna. Po njihovom tumačenju svako zlo koje se desi drugima je zasluženo i predstavlja kaznu za ono što su učinili “nama”. Žrtve i zlikovce dele na “naše” i “njihove”.

Naravno, naše žrtve su uvek veće i “nevinije” od njihovih, uvek su njihovi zločini i zločinci veći i gori od naših. Logično… Ipak smo mi “good guys”, a oni su “bad guys”…

Međutim, žrtve i zločinci nemaju nacionalnost i veru, žrtve su, jednostavno, žrtve, a zločici su zločinci i samo zločinci.

Ponekad sam sklon da verujem da ne postoji razlika u mentalnom sklopu onih koji svojom mržnjom truju po društvenim mrežama i onih koji svoju mržnju ispolje kroz terorističke akte u kojima stradaju nedužni ljudi. Razlika je samo u sredstvima koja su im dostupna i njihovoj rešenosti da javno ispolje svoju mržnju. Mrzitelji po društvenim mrežama su, generalno, kukavice koje se neretko kriju iza lažnih imena.

Da rezimiram… Mislim da nije previše grubo reći “MRŽNJA JE PRIVILEGIJA NEUKIH I GLUPIH” , a njihov jedini princip je “sve što nisam sposoban da shvatim treba da mrzim i da se borim da ga uništim”.

Neki će možda zagovarati teoriju da je uzrok njihove mržnje “nesrećno detinjstvo” ili  “trauma iz detinjstva”. Možda…

Kako je njihova mržnja zlo koje nas sve, direktno ili indirektno ugrožava prema onima koji mrze i zagovaraju mržnju ili im je to jedina “veština koju su u životu uspešno savladali”. Ne smemo biti uviđavni i korektni. Našu korektnost bi, verovatno, predstavili kao odraz nemoći i priznavanje njihovih “argumenata”. Zlo treba seći u korenu, odupreti mu se svim sredstvima jer je našu ne tako daleku prošlost (“devedesete” ) u velikoj meri kreirala upravo mržnja i oni kojima je ona bila osnov “političkog delovanja”. A, oni, nažalost, ponovo odlučuju o mnogo čemu.

Posebnu kategoriju mrzitelja predstavljaju oni kojima je razlog za mržnju to što je neko “uvredio njihova verska osećanja". Kako,  molim?! Na koji način se vređa bilo koje, pa i versko osećanje?! Na koji način se vređa nešto što zavisi isključivo od mene, tebe…?! Znači li to da neko može da uvredi osećanje prema fudbalu, čvarcima, internetu, stripovima, psima, “Dorsima”, kajmaku… (nastavi niz…). Može li bilo šta od toga biti razlog za mržnju, zlostavljanje i ubijanje?! Da li postoji razlika između onih koji su pucali u novinare i karikaturiste i onih koji minimalizuju tuđe žrtve i “naše” zločine?!

Ali treba biti pažljiv.

Osobe (namerno nisam upotrebio “ljudi”) kojima je u genetskom kodu mržnja se ne mogu promeniti, ne mogu mržnju “izbaciti iz sebe”, ne mogu je odstraniti kupanjem ili šišanjem, zlo ne nestaje, samo se pritaji.

Pa kako onda, majku mu staru, možete verovati da odnose sa susedima, međunarodnom zajednicom, NATO, EU, MMF…  mogu srediti oni koji su nas devedesetih zavađali?! Da nas u Evropu mogu odvesti zbog kojih nas je Evropa ekskomunicirala?! Glupost, ili…?!

Mržnja je boleština koja nije zarazna, ali nije ni izlečiva, nije smrtonosna za obolelog, ali može biti za one koji su predmet njegove mržnje.

Objavljeno u Blog
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00