Vest o MONSTRUOZNIM PSIMA i napadu na bračni par u Vršcu danas su objavili nacionalni i lokalni mediji ,bez mnogo podataka, pa se rasprava i panika Vrščana raširila po društvenim mrežama brzinom košave, koja danas ceo dan duva ...

Vrščanin Tomislav Mrčela pokrenuo je akciju u kojoj treba da sipaš vodu za ulične pse, slikaš i postaviš fotografiju na društvene mreže sa haštagom #SuncePrziSipajVode

Na vršačkim ulicama mnogo je pasa lutalica, ali će i tome uskoro doći kraj - javlja Radio Televizija Vojvodine.

Politika i političari se u sve mešaju i na sve utiču, srazmerno koristi koju od tog „mešanja“ mogu imati. Gde god da „učestvuju“, siguran sam, imaju materijalnu ili neku drugu korist. U oblasti gde ne vide ličnu korist, uglavnom, se ne mešaju, jer je to za njih „gubljenje vremena“.

Jedna od tih oblasti je „pitanje (oni koriste izraz „problem“) napuštenih životinja.

Ne mogu da tvrdim da ne postoje, ali ja ne poznajem nekog političara koji je u poslednjih šest godina preduzeo bilo šta radi popravljanja položaja napuštenih životinja.

Da li ijedna politička partija usvom programu ima jednu jedinu reč o dobrobiti životinja?

Da li postoji negde fotografija srpskog političara koji je obišao prihvatilište ili azil za napuštene životinje?

Da li postoji u Srbiji političar koji je udomio napuštenu životinju, dao donaciju za njihovu hranu ili lečenje?

Da li se ikada ijedan, makar lokalni, političar uključio u aktivnosti udruženja za zaštitu životinja?

Životinje nisu biračko telo, a ni mi, ljubitelji životinja i aktivisti, nismo im interesantni kao neko za čiju se podršku treba boriti- malobrojni smo.

Svaki pokušaj našeg reagovanja političari doživljavaju kao neprijateljski akt, svako pismeno obraćanje neko državnom organu doživljavaju kako „prst u oko“, provokaciju i „atak na vlast i pokušaj njenog rušenja“.

Poslovima zbrinjavanja napuštenih životinja se najčešće ne bave ljudi koji ih stvarno vole, nego se tu, po pravilu, zapošljavaju partijski kadrovi koji o brizi za životinje niti šta znaju, niti ih to interesuje. Otud, valjda i takva situacija po prihvatilištima koja, neretko, podsećaju na koncentracione logore, otud toliko slučajeva potpune nebrige, zapuštanja i masovnog ubijanja napuštenih životinja.

O napuštenim životinjama većina „vladajućih struktura“ razmišlja samo pod pritiskom pritužbi za „ujede“ od koji su bar ¾ lažirani, a većina njih je „uz blagoslov“, a neretko i u saradnji s lokalnim političarima i advokatima (zbog procenta(?!)... ma, ne, nikako!!! ).

Odnos političkih partija prema napuštenim životinjama najbolje ilustruje ono što se trenutno dešava s „Izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja“- ministarstvo od ljubitelja životinja krije „k’o zmija noge“ neke „radne verzije“ prepune loših i nehumanih (za životinje) rešenja, sve se rešava „po hitnom postupku“, a kad loše i nehumane rešenje Izmena budu usvojene- ONDA JE KASNO!!!).

Zakon o dobrobiti životinja je donet 2009. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 41/2009. godine) i predstavlja sasvim korektno rešenje, a stanje je iz godine u godinu sve lošije i lošije.

GDE JE ONDA PROBLEM?!

Da nije u onima koji treba da sprovode i kontrolišu sprovođenja Zakona?!

Koliko prihvatilišta u Srbiji ispunjava propisane uslove?

Koliko ih je zatvoreno zbog neispunjavanja propisanih uslova i nepravilnog rada ?

Koliko je radnika koji su prekršile sve moralne, etičke, civilizacijske i norme i ZAKON u radu s životinjama ZBOG TOGA ODGOVARALO?

Koliko je zatvorskih kazni izrečeno u Srbiji za slostavljanje i ubijanje životinja?

Zbog čega policija ne izlazi na uviđaje kada su prijavljena ubijanja (trovanja) životinja, A TO JE PO ZAKONU OBAVEZA ISKLJUČIVO POLICIJE, jer su u pitanju krivična dela.

Javna tajna je da lokalni političari „zahtevaju“ (mada može da se upotrebi izraz „naređuju“), a radnici zoohigijene („šinteri“), da bi im se dodvorili, jer, „božemoj, dobro je biti dobar s nekim na visokom položaju!!!“) skupljaju pse i odvoze u atare susednih opština gde ih puštaju- iako su svesni da većina pasa nije sposobna da preživi u prirodi.

Ali, budimo realni, koga za to, uopšte, zabole, sem zaludnih „zaštitara“?

Vrhunac predstavlja priča koju sam čuo I ZA KOJU, NAŽALOST, NEMAM DOKAZA da u pograničnim mestima pse uspavljuju strelicama i onda ih odvoze u granični pojas nadajući se da će preći „susedima“.

Takođe, treba biti jako naivan (ILI GLUP) pa poverovati da je to što se sve češće mogu videti čopori izgladnelih, mršavih pasa na mestima na koja sami nikada (u šumi, u divljini (?!)) ne bi došli puka slučajnost... ili je ipak zasluga zoohigijeničarskih službi koje „sarađuju“ s lokalnim vlastima (čitaj „političarima“)?

Dragi glasači u očima političara razlika između vas i napuštenih životinja je SAMO U TOME što vi imate pravo glasa... zbog toga vas „kupuju“ brašnom, šećerom, uljem, koncentratom... a s napuštenim životinjama se brutalno obračunavaju...

Šta li će biti kad „reše problem“ napuštenih životinja...

Ko je sledeći?

Ako si jedan od pasioniranih fanova „ Zone sumraka“ ili redovno čitaš „Treće oko“ ili, bar „Informer“, spadaš u grupu onih koji su, možda, sposobni da zamisle sledeću, potpuno nerealnu situaciju...

1. Na najčitanijem i najuglednijem portalu u nekoj lepoj i idiličnoj varoši pojavi se vest da je nešto što se zove, recimo „Odbor za bezbednost” opštine, na inicijativu, recimo, komandira policijske stanice, donelo odluku o započinjanju akcije UKLANJANJA pasa lutalica sa varoških ulica (ova reč malo asocira na skupljanje i masovno ubijanje, neki „kerocid“, zar ne?!).
2. Zamisli, zatim, da u toj vesti nigde ne piše što su se ti „problemom“ bavili oni koji za to nisu nadležni...
3. Možeš li zamisliti da neke dokone budale i dangunbe, “kereći aktivisti“, udruženja i društva za zaštitu životinja i pojedine organizacije civilnog društva iskoriste situaciju i “zloupotrebe” je tako što po društvenim mrežama i internetu nepotrebno naprave neopisivu “frku”, a sve u cilju kompromitovanja navedene opštine i navedenog portala. I sve to „talasanje“ radi lične promocije i zadovoljenja vlastitih sujeta. Kompleksaši...
4. Sigurno ne možeš zamisliti da se dve ordinarne budalčine, koje sebe, iz samo njima znanih razloga nazivaju „samostalni aktivisti“ prave pametni i nastave da „čačkaju“ i traže neke informacije o tome šta znači UKLANJANJE pasa, koja je lokacija na koju će psi biti UKLONJENI, kakve će uslovi imati psi na lokaciji na koju budu UKLONJENI, da li će biti ispunjeni tamo neki, kao, propisani uslovi... Budale... Kao da je reč o ljudima, a ne o kerovima... stvarno, budale.
5. Niko normalan ne može da zamisli da te „naše“ budale krenu tek onako, ničim izazvani, po opštini od kancelarije do kancelarije da maltretiraju sirote opštinske službenike, kao da oni nemaju drugog posla nego njima da objašnjavaju 'de će kerove da sklone... Na „prvoj adresi“, kod ozbiljnog, ali očigledno, umornog gospodina državnog službenika moglo bi se desiti da dobiju odgovor dostojan disciplinovanog partijskog poslušnika koji se ne meša previše u svoj posao, nešto kao „znate, to, možda, jeste u mojoj nadležnosti, ali ja nisam član tog njihovog Odbora, nisam bio na sastanku, možda je najbolje da se obratite Šaji, Paji, Đuri...“ ma, bilo kome, samo se man’te moje glave. Najupečatljiviji deo razgovora s njim bi mogao biti nevešto „listanje“ po displeju telefona koji mu u jednom momentu zazvoni ... malo podseća na „potpisivanje“ kažiprstom...
6. Na drugoj adresi, kod osobe manje sirovog i seljačkog izgleda odgovor bi mogao biti „bio sam na sastanku, ali nisam ovlašćen da vam kažem o kojoj je lokaciji reč, znate to je tajna...“ Budale od aktivista ga „gledaju belo“, ne prihvataju najpametniju varijantu koju je uspeo da smisli i on menja taktiku- tipično birokratski, agresivno „šta vi 'oćete, niste zadovoljni ni sad kad se nešto konkretno radi, što se niste bunili dok su bili „žuti“, tebe prvi put vidim, a 3 godine sam na ovoj funkciji, kakav si ti aktivista“ do „što ne uzmeš ti 3-4 kera pa ih vodiš kući“...

Zamisli dalje: Kako su budale aktivističke znale šta ih čeka, podelile uloge („dobar aktivista- loš aktivista“) i uvežbale ih, na scenu stupa „loš aktivista“, arogantan, agresivan i asocijalan, gadljiv na ljigave birokratske parazite i njihovo prenemaganje i foliranje, sklon povremenom povišavanju tona, ‘ajde, nek bude i vikanju, dramatičnom ustajanju sa stolice i pozivanju „dobrog aktiviste“- „ajmo, ovde niti ima šta da se priča, niti ima s kim da se priča“...

...aj, dobro, bilo je i „ boli me uvo za vaše pozicije, lokalne politikante ne doživljavam kao autoritet i moraćete da zaslužite moje poštovanje“...

HULJENJE PAR EKSELANS!!!

ZAMISLI DALJE:

„Dobar aktivista“ preuzima inicijativu: “nemojmo da se lažemo, ceo grad zna za lokaciju, zna da se izvode radovi i ko izvodi radove“.
Siroti birokrata ništa ne potvrđuje, ali ništa i ne osporava... Pametnom dosta...

A, đubrad aktivistička, ustaju, odlaze i ostavljaju sirotog zlostavljanog opštinskog službenika koga iz svog džepa, zajedno s ostalim poreskim obveznicima plaćaju da se iščuđava... i koji u tom momentu, verovatno misli „Šta, bre, ‘oćete vi kučkari od mene?! Koji vam je?!“

... i sve to zbog KEROVA...

KE-RO-VA!!!

Srećom da se sve ovo nije stvarno desilo, da sam na početku teksta samo tražio da zamislite...

Opština Vršac raspisala je otvoreni postupak javne nabavke za uslugu trajnog smeštaja i zbrinjavanja napuštenih pasa na svojoj teritoriji.

Vrščani već godinama ne mogu da se izbore sa lutalicama. Pet miliona dinara godišnje za odštetu zbog ujeda, pišu Novosti.

Opštepoznato je da ulični psi, pre svega zbog brojnosti populacije, prestavljaju veoma ozbiljan problem ne samo u Srbiji, nego i u regionu. “Lokalne samouprave” isplaćuju ogromne sume novca za ujede, ali činjenica je, i za izmišljene ujede. Ništa manji problem nije ni zlostavljanje i maltretiranje pasa od strane građana, njihovo, nekad slučajno, a neretko i namerno povređivanje ili ubijanje automobilima i trovanje. Evidentno je da je broj prihvatilišta, pansiona i azila nedovoljan za ovoliku poulaciju uličnih pasa, simptomatično je da su uslovi u mnogima od njih takvi da imaju problem sa registracijom svog delovanja.

U sličnoj situaciji su i neka udruženja i organizacije koje se bave pravima životinja jer im preti zabrana rada.

Ljubiteljima životinja da se izbore za život napuštenih životinja u humanim uslovima, problem predstavlja, s jedne strane suviše složena (komplikovana) zakonska procedura ,a s druge strane je to sticanje finansijske koristi pod lažnim predstavljanjem zaštitnika životinja.

Ali, to nikako ne znači da se ovi problemi ne mogu rešiti, dapače, dovoljno je na “sva nejasna pitanja” odgovore tražiti u PRAVILNIKU O USLOVIMA KOJE MORAJU DA ISPUNJAVAJU PRIHVATILIŠTA I PANSIONI ZA ŽIVOTINJE, „Službeni glasnik RS”, br. 19/2012.

U Članu 1 “Pravilnika “se bliže propisuju uslovi za zaštitu dobrobiti životinja u pogledu prostora, prostorija i opreme, koje mora da ispunjava prihvatilište za napuštene životinje (u daljem tekstu prihvatilište), odnosno pansion za kućne ljubimce (u daljem tekstu pansion), način postupanja sa životinjama u ovim objektima, program obuke o dobrobiti životinja, sadržina i način vođenja evidencije u prihvatilištima, odnosno pansionima, način i sredstva za prikupljanje napuštenih i izgubljenih životinja, kao i način prevoza i zbrinjavanja napuštenih i izgubljenih životinja.

U ove objekte se smeštaju psi i mačke nepoznatih vlasnika ili bez vlasnika, koje je zoohigijenska služba uklonila sa javnih površina.

Član 3 propisuje da je u azilima, prihvatilištima i pansionima životinjama je neophodno obezbediti:

• dovoljne količine hrane i vode,
• fizičku, termičku i psihološku udobnost,
• dovoljno prostora za odmor i kretanje gde životinja može udobno da leži i stoji, odnosno da zauzima prirodne položaje tela (veličina prostora varira u skladu sa veličinom životinje, na primer, svaka mačka mora najmanje da ima prostor veličine 1x1x1m),
• socijalni kontakt sa drugim, zdravim pripadnicima svoje vrste,
• ispoljavanje svih za vrstu karakterističnih oblika ponašanja, osim agresivnosti i parenja.

Azili, prihvatilišta i pansioni moraju da budu konstruisani da rizik od povreda (bez oštrih ivica!!!), prenošenja bolesti i bežanja životinja bude sveden na minimum.

Urin, izmet i ostaci hrane moraju se svakodnevno uklanjati, a prostor redovno dezinfikovati. Intenzitet i trajanje osvetljanja unutar azila, prihvatilišta i pansiona treba da bude što sličniji spoljašnjem, a propisan je i i režim provetravanje. Životinje je obavezno zaštititi od ekstremnih temperatura, a obavezna je i protivpožarna oprema.

Veoma precizno i detaljno je propisano koje prostorije MORAJU da postoje i azilima, prihvatilištima i pansionima, kao i obaveza da u azilima, prihvatilištima i pansionima postoje čisti i nečisti deo, način odvajanja jednog od drugog i postupci zaposlenih u jednom i drugom delu i prilikom prelaska iz jednog dela u drugi. Na ulazu u čisti deo nalazi se dezinfekciona barijera za obuću i posuda za dezinfekciju ruku zaposlenih. U nečisti deo se smeštaju sve novoprimljene životinje, gde ostaju dok se ne ispita njihovo zdravstveno stanje. To naravno radi dežurni veterinar.

Mnogo toga… Ali da ne bude nesporazuma - OVO NISU SVI, OVO SU OSNOVNI USLOVI. Pravilnik je do detalja propisao svaki kutak pansiona, odnosno prihvatilišta i azila.

Zbog čega sam sve ovo pisao?!

Zbog toga što je u našem gradu, izgleda, “priča” o humanom i konačnom rešavanju problema uličnih pasa počela da dobija svoju konačnu formu, da se “priča”… Da bi oni koji taj “problem” treba da rešavaju imali predstavu šta treba da uradi onaj ko bude otvarao azil. Ako bude tender (a “govorka se” da bi mogao biti) da jasno, glasno i bez uvijanja zainteresovanima postave samo dva pitanja:

1. Da li ste pročitali “Pravilnik o uslovima koje moraju da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni za životinje”?
2. Da li ste sposobni da izgradite azil koji ispunjava propisane uslove i da finansirate ispunjenje svake stavke pravilnika?

Ako su oba odgovora potvrdna, može se pričati dalje, ako nisu, nema tu šta da se priča.

Za one koji žele da se detaljnije informišu: www.pravnazastitazivotinja.com