sreda, 18. novembar 2015. 00:43

Tomislave Mrčela, hvala ti!

Tužan je ovaj 17. novembar. Tužan jer je u ranu zoru prestalo da kuca srce našeg prvog blogera i divnog humanog čoveka. Tomislava Mrčele - tviteroriste, kako se potpisivao. 

Objavljeno u Blog

Vrščanin Tomislav Mrčela pokrenuo je akciju u kojoj treba da sipaš vodu za ulične pse, slikaš i postaviš fotografiju na društvene mreže sa haštagom #SuncePrziSipajVode

Objavljeno u Društvo
nedelja, 05. jul 2015. 21:34

Sprej mržnje

Moraju li „naše“ balkanske budale da iskoriste baš svaku šansu, čak i polušansu da još jednom potvrde da su neprikosnoveni u svetskoj konkurenciji budala?

…„nenadjebivi“

… mora li uz njihovu ograničenost i glupost „u paketu“ ići mržnja i fašizam? …čiji je rezultat da se za nas uvek „vezuje“ nešto loše i ružno, neko etničko čišćenje, ratni zločini, genocid…

Čemu ovakav početak?!

irektan povod za ovaj tekst je grafit mržnje u Novom Sadu, u ulici Stefana Stefanovića na kom je napisano “Imigrante u kante“.

Ej, bre, u centru Novog Sada, „srpske Atine“, glavnog grada višenacionalne i multikulturne Vojvodine, koja je uvek bila sinonim za zajednički život i toleranciju!

U centru Novog Sada koji je svetsku slavu stekao svojim odnosom prema strancimakoji deceniju i po dolaze na „Exit“!

U Vojvodini dobrih i poštenih ljudi, vrednih domaćina i solidarnih komšija koji su svi zajedno proslavljali sve praznike, i „naše“ i „njihove“!

U Vojvodini Mike Antića, “Vojvodini ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasloj u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo,u ljubav“.

Ali, ne i bezrazložnu mržnju prema nesrećnima i bespomoćnima.

Da nije, možda,  „autor“ mislio na „hladnjače“, ali se zbog „umjetničkog dojma“ i rime ipak opredelio za „kante“?

Kako god…

Nikada mi neće biti jasno kakav bolestan um može smisliti i napisati ovakav grafit i koji mogu biti njegovi “razlozi” za to…

Koja je svrha poruke koja otvoreno širi mržnju prema imigrantima, potpuno nepoznatim ljudima kojima sreća i bez naše zlobe nije baš naklonjena?

Prema nevoljnicima koje je muka naterala u Srbiju i kojima je Srbija samo jedna od prolaznih stanica do boljeg i bezbednog života negde u nekoj tamo Zapadnoj Evropi?

Nisu oni došli ovamo, rizikujući život da bi nama kvarili zabavu i zagorčali živote, kako to doživljava “autor” grafita, ali i mnogi drugi, većina njih je pobegla od rata, razaranja i smrti. Da sačuva živu glavu i da proba negde da se skloni i živi svoj život.

Da nije ovaj grafit, možda logičan nastavak nekih novinskih napisa u kojima se provlači moguće prisustvo potencijalnih terorista ili obolelih od MERS (Middle East respiratory syndrome) među njima?!

Sumnjam da autor grafita zna bilo šta o terorizmu, a još manje o MERS-u…

Možda će ipak biti da je grafit, kao i mnogi slični rezultat opšteg stanja u našem društvu- zlonamerni, površni napisi iz “novina” pali su na plodno tle neobrazovanja i zatucanosti. I, u skladu s narodnom “Što je glava praznija, to je bezobraznija” to je ispoljeno.

Ovog puta na nekom zidu Novog Sada.

Koliki je put od ovog zida do nečije glave?  

Najmanje što možemo da uradimo za njih, ako već ne možemo ili ne želimo da im pomognemo je da njihovu, ionako veliku muku, ne činimo svojom glupošću još većom i nepodnošljivijom.

Da li su Novosađani sposobni da spreče da se njihov grad na ovakav način i dalje prlja?

Za pohvalu je što u Novom Sadu postoji “Antigrafiti jedinica” u čijoj je nadležnosti uklanjanje sličnih natpisa sa zidova i fasada, koja će taj nesrećni grafit prekrečiti,  ali bi mnogo delotvornije bilo vratiti Novom Sadu staro lice, lice “prestonice tolerancije”, lice pitomog i mirnog vojvođanskog  grada u kojem niko nikoga ne mrzi i niko nikoga ne ugrožava. I niko nikoga ne želi da strpa u kante , kontejnere, hladnjače…

Ni s razlogom, ni bez razloga…

Novosađani, možete li vi to?

Objavljeno u Blog
sreda, 24. jun 2015. 18:45

S verom u “boga“ do svetskog trona

Svetsko prvenstvo u fudbalu za fudbalere do 20 godina, moram priznati, nisam pratio, i po cenu toga da zbog toga moj patriotizam bude doveden u pitanje.

Razlog za to je krajnje logičan- nikada me fudbal i slična „loptanja“ nisu „oduševljavali do imbecilnosti“, verovatno zbog toga što spadam u onih sirotih 1% muškaraca u Srbiji koji kao klinci nisu bili vanserijski talenti za fudbal, a u kasnijim periodima života nisam poznavao fudbalsku igru bolje od svih selektora od ’45. do danas.

I zbog toga što fudbalske utakmice dugo traju i „loptanje“ nije uspevalo okupirati moju pažnju sat i po vremena.

Meni to uvek bilo dosadno, više mi, nekako, odgovarao „basket“, tu već ima neke dinamike…

Pošto prvenstvo nisam gledao, nisam ni komentarisao, imao sam samo par komentara po povratku „klinaca“ u Srbiju jer mi „nije leglo“ to što oni koji u njihov uspeh nisu uložili ni lovu, ni vreme, a ni pažnju, sada organizuju neke dočeke i prijeme, naravno u svrhu svoje lične promocije i promocije svoje stranke (u kojoj još uvek jesu, ili, možda, i nisu, nebitno).

Ako su oni iz stranke formalno izašli, stranka iz njih, definitivno, nije.

Poštujem svaki uspeh koji je plod dugogodišnjeg i mukotrpnog rada i odricanja.

IZNAD SVEGA poštujem uspeh mladih ljudi, jer ruše ustaljene predrasude da su „mladi zastranili“ i da su ogrezli u komformizam!

DA SE RAZUMEMO, USPEH OVE DECE NITI ŽELIM, NITI MOGU DA UMANJIM!

ONI SU SVETSKI ŠAMPIONI, NAJBOLJE NA SVETU SE „LOPTAJU“!

FERTIK!

Protiv dočeka pred Skupštinom Beograda nisam imao, baš, ništa, mada mi te masovne euforije i slične „munje“ malo smetaju- doživljavam ih kao držanje nacije u stanju omamljenosti, tek da ne misli o tom kako je bedna, pokradena i prevarena.

Nešto kao „daj im igara, da ne traže ‘leba“.

Moju pažnju je privuklo ono što se tamo dešavalo i što je bacilo neke ružne senke na titulu svetskih šampiona…

Poštujem svačije pravo da bude vernik, da veruje i da obavlja verske obrede i kroz njih traži od tog, nekog, svog „boga“ da mu pomogne da ostvari željeni cilj.

U skladu Ustavom, zakonima i crkvenim pravilima, naravno…

Ali, da ne mešamo „grenmaders end frogs“, do konačnog cilja, titule svetskog prvaka ova deca nisu došla zahvaljujući „veri“, crkvi, molitvama ili „bogu“ nego ISKLJUČIVO ZBOG TOGA ŠTO ZNAJU DA IGRAJU FUDBAL I ŠTO SU SVE ŠTO SU RADILI, RADILI PREDANO I POŠTENO!

Uspeh je samo njihov i STRUČNOG štaba (U OVOM SLUČAJU VRLO STRUČNOG)! I ničiji više!

Masovno „pevanje“ molitve „Oče naš“ mi od svega toga odudara i baca ružnu senku na njihov uspeh.

Meni deluje neprimereno… Ne znam da li je u skladu s crkvenim propisima, gde se u slučaju osvajanja titule svetskog prvaka obavljaju verski obredi i postoje li masovne molitve u SPC? Koliko hiljada vernika treba da se okupi i moli da bi molitva bila masovna?

Da li oni koji nisu vernici i ne znaju „Oče naš“, nemaju prava da se raduju uspehu „orlića“?

Da li ateisti i agnostici „po difoltu“ nisu patriote?

Ali i nije to ono što najviše kalja uspeh „orlića“.

Mnogo je gore bahato, neprimereno, čak kabadahijsko ponašanje „gradskog menadžera“ (šta god to značilo) i SPREČAVANJE Save Miloševića i Mitra Mrkele (potpredsednika FSS i direktora mlađih selekcija) da budu s reprezentacijom na terasi Supštine grada i učestvuju u slavlju, jer, realno, oni jesu deo toga.

Da li to još uvek ima veze s fudbalom ili smo se neopaženo vratili u naše svakodnevno političko blato?

Bezočno uvlačeći u njega i zlupotrebljavajući svetske prvake u fudbalu… Moramo li uništiti i upropastiti baš sve oko sebe?

Objavljeno u Blog
utorak, 09. jun 2015. 13:37

O Ciganima

Često po gradu viđam svoje sugrađane, Cigane (Rome) koji, doslovno, žive od onoga što nađu preturajući po kontejnerima i tuđem đubretu. I, povremeno, razmišljam o njima…

To su oni koje svakodnevno srećemo, a koje, uglavnom, „ne vidimo“ ili ne želimo da vidimo…

Oni od kojih s gađenjem ili, bar, prezirom okrećemo glavu i „pravimo se mrtvi“ dok ubrzavamo korak da što pre prođemo… jer, „oni su, božemojprljaviismrde“.

Oni koji guraju razdrndana kolica puna sekundarnih sirovina ili starog hleba…

Oni koji bez ikakve zaštite preturaju po „našem“ đubretu rizikujući da se zaraze i „navuku neku boleštinu“…

Oni čiji su najverniji pratioci i jedini prijatelji ulični psi… Ulični psi o kojima oni u svojoj bedi brinu, koje hrane i koji su, zahvaljujući njima, siti i socijalizovani…

I jutros sam, pri odlasku u kupovinu, prošao kroz „sokače“ iza moje zgrade i sreo ih. Ono što sam video razlog je zbog čega ih poštujem još više.

Ciganka i Ciganin (Romkinja i Rom) koje često srećem kod kontejnera su i danas bili „na svom radnom mestu“, ali su upravo završavali i spremali se da idu dalje.

I onda se desilo…

Desilo se ono što može da bude i jeste lekcija iz pristojnosti mnogim pokondirenim tikvama, „gospodi“ i „gospođama“, umišljenim „elitama“ kojima još uvek „praziluk iz dupeta viri“.

Ciganin (Rom) sa zemlje uzima plastičnu flašu i ubacuje je u kontejner.

Iznenađen sam jer vrlo često pored kontejnera ostaju razbacane stvari ili odeća koju su oni izvlačili iz kesa, ali im ne treba ili im se ne dopada.

Uzima bačenu krparu i ubacuje i nju u kontejner.

Sad već ne mogu da verujem očima.

Uzima metlu koja je do tada stajala naslonjena na kontejner i pažljivo i predano čisti ceo prostor između kontejnera…

Sve to radi kod kontejnera oko kojih se nedeljama nalaze gomile šuta i granja koje je neko od komšija izbacio, a niko „nije nadležan“ da pokupi.

Nisam mogao da ne odreagujem (a nisam ni želeo), prišao sam mu i rekao „ brate, svaka ti čast… kamo sreće da svi tako rade, svima bi nam bilo bolje.“

On se samo dobrodušno nasmešio, očigledno nenaviknut na takve reakcije svojih sugrađana.

I otišao ka sledećem kontejneru.

Objavljeno u Blog

Lišen je jedinog što je ikada u životu stvarno imao.

Lišen je slobode, a da ni njemu ni meni nije jasno zbog čega...

On nije kupovao diplome ili krao doktorate.

Nije oštetio državu ili poreske obveznike uzimanjem kredita bez namere da ih vraća.

Nije se bahatio na račun poreskih obveznika, pravio ogromne račune po varoškim kafanama ili koristio službeni mobilni telefon za zivkanje „dama“ što dahću i uzdišu u slušalicu. .

Nikada se nije bavio trgovinom narkoticima.

Ni švercom ljudi.

Nije čak pravio ni ozbiljne saobraćajne prekršaje... dobro, znao je ponekad preći ulicu van pešačkog prelaza... pa to, uglavnom, radimo svi, zar ne?!

Njegova biografija nije ukaljana političkim ili privrednim skandalima ili zloupotrebama.

Nije zloupotrebio položaj niti je prekoračio ovlašćenja... nije ni mogao, jer ih nema.

Nije prevario i opljačkao građane, poreske obveznike ili birače.

Nije otvarao privatne firme, „uvaljivao“ ih u milionske dugove, pa se posle „pravio blesav“.

Nije moj prijatelj devedesetih formirao paravojne formacije, postao ratni profiter, švercovao kafu i gorivo, pa preko noći postao biznismen ili preduzetnik... ili ministar...

Nije ni višestruki „preletač“, majke mi...

...pošto nema ništa može se isključiti i bespravna gradnja...

...moj prijatelj je lišen slobode jer je mnogo voleo decu i voleo je da bude u njihovoj blizini...

... i jer je veoma voleo da im uzima lopte.

Ne, daleko bilo, moj prijatelj nije pedofil, psihopata ili neko ko ima fetiš lopte.

MOJ PRIJATELJ KOJI JE LIŠEN SLOBODE JE ULIČNI PAS. DA. ULIČNI PAS... SKITNICA... DŽUMARA...

Sloboda mu je oteta samovoljom i bahatošću jednog bilmeza koji je umislio da je moćan zbog toga što pripada garnituri koja trenutno „na lokalu“ „vrši vlast“. Polupismenog bilmeza koji nije želeo (jer mu se može) da „čita“ signale mog prijatelja. Mog prijatelja, koji se, pokušavajući da „mazne“ klincima loptu digao na zadnje noge, a prednjima oslonio detetu na leđa. Da se igra s klincima kao što je to radio mnogo puta ranije...

To je, ako niste znali, “napad na dete“, to je „ujed“.

Koji nije redovnim putem prijavljen, nego je lokalni politikant iskoristi svoju „poziciju“ i zahtevao „da dođu šinteri odma' i u'vate kera“.

Upoznao sam ga „negde tamo s jeseni“, pojavio se niotkuda na teritoriji gde su hteli da ga prihvate, gde je „glavna“ bila gospođica Elsa koja ga je prihvatila skoro kao svoje štene (po mojim procenama nije bio stariji od 6-7 meseci). Celu zimu smo se družili, pregurali je nekako zahvaljujući tome što je bila blaga i naklonjena uličnim psima i prijateljima... i sad kad nam je obojici laknulo pojavi se odnekud taj famozni „ujed“...

A poslednjih godina tim „ujedima skitnica“ baš ide...

A, znate li kako je u kavezu tužan moj drug koji nikada nije bio zatvoren? koji nikada nije bio na povocu?

Nijedan pas ne zaslužuje prihvatilište, kavez, „kolektivni smeštaj“, posebno ne on.

Ovo pišem da sebi olakšam, ali i da podelim njegovu muku s vama u nadi da ćemo on i ja pronaći porodicu koja ga zaslužuje.

Dobro, i zbog toga što sam nepopravljivi optimista koji veruje da može da skrene pažnju na zlo koje "ljudi" svakodnevno čine uličnim psima, na nepoštovanje zakona na njihovu štetu od strane onih koji bi trebali da te iste zakone sprovode, na brutalnu zloupotrebu njihove privrženosti čoveku i nemoći da se sami suprostave "čovekovim" lažima i lopovlucima, koje, nažalost, vrlo skupo, neretko i životima plaćaju ONI...

Ja ga zovem Kudra, moja drugarica Tijana ga sove Smrda (jednom prilikom se uvaljao u nešto, smrdeo je ko sam vrag, bilo baš "upečatljivo", pa se otud "zalepi" i ime, i ostade do danas).

Ti koja (koji) ga uzmeš daj mu „svoje“ ime, nemoj da se brineš da li će mu se dopasti, hoće, on prihvata sva imena...

Jedino što tražim od njegove buduće porodice je da budu sposobni da ga vole... i da se ne stide toga...

A, njega, stvarno, nije teško voleti.

Objavljeno u Blog
petak, 27. mart 2015. 01:24

Imate li viška dece, roditelji?!

Zamisli sledeću situaciju: Sasvim slučajno, šetajući sa psom, se nađeš u blizini mesta gde se desila klasična „prolećna“ saobraćajka (motor VS automobil) u kojoj je najgore prošao, kako je i bilo za očekivati, vozač motora...
Motor prilično „zgužvan“, na automobilu dobrano ulubljena zadnja desna vrata, vozač motora, evidentno u šoku, sedi na putu pored motora. Sasvim slučajno, među gomilom „gledača“ i „kibicera“ ugledaš klinca, dvadesetak godina, koji se unezvereno muva „tu negde“ sve vreme držeći se za glavu, u fazonu „jebo te, šta uradi“... Odmah ti je jasno da je on vozač automobila...
Dođe hitna, vozača motora „spakuju“ na nosila, on aktivno sarađuje- misliš „super, svestan je, a nije ni polomljen.“
Pošto je i bez vas (tebe i psa) dovoljno dežurnih pametnjakovića i eksperata za sve i svašta, nastavite svoju šetnjicu... Nakon nekih 50-ak minuta, vraćate se istim putem. Gužva još nije „raskrčena“, pametnjakovića više nego u odlasku, sad je tu i saobraćajna policija. Rade uviđaj,mere, premeravaju, zapisuju... pa, veliš, nećeš im faliti i kreneš kući. Nije ta gužva za vas... u masi „gledača“ vidiš i poznanika, policajca, u civilu, valjda pokušava da pomogne kolegama kad se već zatekao tu...
Zamisli dalje da tog istog poznanika sretneš sutradan, „’de si, šta ima, prođe li frka oko one saobraćajke juče...? “
„Mani ga u pi*ku materinu, zlo... klinac, vozač automobila, fino dete, položio pre par meseci, keva ga poslala da joj nešto donese, nećkao se, kao da je nešto predosećao... ali, kako majku da ne posluša? i otišao... polukružno okretao na putu, naišao lik na motoru, nije stigao ni da koči... „izvadili“ mu slezenu, „krpili“ jetru, pukla od siline udarca... u životnoj opasnosti “... A tebi kroz glavu prođe „uh, suncetinejebemdatinejebem... a, uopšte nije izgledalo tako“.
Kakav god da bude epilog ove i sličnih situacija nijedan od učesnika u saobraćajnoj nesreći neće više biti komletan čovek, ko u fizičkom, a ko u psihičkom smislu. U njihovim porodicama će, verovatno, krenuti preispitivanja „što sam ga terala da ide...“, „ ‘de mu dadoh da polaže i vozi sam tako mlad...“ „znao sam da to neće izaći na dobro, mnogo brzo je vozio to čudo od motora...!“, „ što sam potego vezu kad je trebalo da mu uzmu dozvolu...“ ...
Verovatno će se najčešće potezati „argumenat“ „ne bi nam se ovo dešavalo i ne bi nam deca ginula da država i policija rade svoj posao“...
E, ne može tako!
Nije nas „država“ napravila bahatima, samoživim, neosetljivim na tuđu muku, to smo od kuće poneli, od mame i tate...
Nije nas država napravila agresivnima i netolerantnima, to smo videli od roditelja, njih kopiramo....
Nije nas država napravila pokvarenim prevaranitima, lopovima i secikesama, mama i tata su...
Možda će nekome zvučati grubo, ali u Srbiji i nema mnogo saobraćajnih nesreća i stradalih u njima ako se pogleda ko sve vozi i kako vozi.
U svakoj srpskoj selendri postoje neki privilegovani, nedodirljivi i zaštićeni koje saobraćajna policija ne sme ni da pogleda, a ne da kazni...
U svakoj srpskoj selendri postoje neki nedodirljivi koji su jači od države i koji su iznad države.
U svakoj srpskoj selendri postoje neki koji nas podsećaju da živimo u „banana državi“ gde mnogi mogu da rade što im se prohte, u kojoj zakoni ne važe za sve...
U uređenim državama bar polovina srpskih vozača ne bi položila vozački ispit jer bi pala na testu inteligencije. Doduše, ni polovina političara i onih koji nam „vode državu“, verovatno ne bi prošli na testu inteligencije... OK, budala ima svuda ... Ali kod nas su oni „elita“, „uticajni građani“, „VIP“, oni uređuju državu i naše živote.
Dragi roditelji! Vi koji ste kupili ili dobili gratis preko svojih uticajnih prijatelja i rođaka svom „princu“ i princezi“ vozačke dozvole, moćne automobile i sve što uz to ide trebali bi imati na umu da to što ne poštujete tuđe živote daje za pravo nekome ko dolazi iz suprotnog smera u jačem, težem i „oklopljenijem“ automobilu da ne poštuje život vaše dece.
Nije ljubav, dragi roditelji, da svojoj „princezi“ ili „princu“ tolerišete baš sve. Pre svega ono što ugrožava njihove i tuđe živote... Znam, deca, rade samo ono što su od odraslih videla... od koga, dragi roditelji?!
Imate li viška dece, dragi roditelji? Imate li dece čija pogibija ili sakaćanje neće da vas bole?

Objavljeno u Blog
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00