Tomislav Mrčela

Tomislav Mrčela

nedelja, 05. jul 2015. 21:34

Sprej mržnje

Moraju li „naše“ balkanske budale da iskoriste baš svaku šansu, čak i polušansu da još jednom potvrde da su neprikosnoveni u svetskoj konkurenciji budala?

…„nenadjebivi“

… mora li uz njihovu ograničenost i glupost „u paketu“ ići mržnja i fašizam? …čiji je rezultat da se za nas uvek „vezuje“ nešto loše i ružno, neko etničko čišćenje, ratni zločini, genocid…

Čemu ovakav početak?!

irektan povod za ovaj tekst je grafit mržnje u Novom Sadu, u ulici Stefana Stefanovića na kom je napisano “Imigrante u kante“.

Ej, bre, u centru Novog Sada, „srpske Atine“, glavnog grada višenacionalne i multikulturne Vojvodine, koja je uvek bila sinonim za zajednički život i toleranciju!

U centru Novog Sada koji je svetsku slavu stekao svojim odnosom prema strancimakoji deceniju i po dolaze na „Exit“!

U Vojvodini dobrih i poštenih ljudi, vrednih domaćina i solidarnih komšija koji su svi zajedno proslavljali sve praznike, i „naše“ i „njihove“!

U Vojvodini Mike Antića, “Vojvodini ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasloj u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo,u ljubav“.

Ali, ne i bezrazložnu mržnju prema nesrećnima i bespomoćnima.

Da nije, možda,  „autor“ mislio na „hladnjače“, ali se zbog „umjetničkog dojma“ i rime ipak opredelio za „kante“?

Kako god…

Nikada mi neće biti jasno kakav bolestan um može smisliti i napisati ovakav grafit i koji mogu biti njegovi “razlozi” za to…

Koja je svrha poruke koja otvoreno širi mržnju prema imigrantima, potpuno nepoznatim ljudima kojima sreća i bez naše zlobe nije baš naklonjena?

Prema nevoljnicima koje je muka naterala u Srbiju i kojima je Srbija samo jedna od prolaznih stanica do boljeg i bezbednog života negde u nekoj tamo Zapadnoj Evropi?

Nisu oni došli ovamo, rizikujući život da bi nama kvarili zabavu i zagorčali živote, kako to doživljava “autor” grafita, ali i mnogi drugi, većina njih je pobegla od rata, razaranja i smrti. Da sačuva živu glavu i da proba negde da se skloni i živi svoj život.

Da nije ovaj grafit, možda logičan nastavak nekih novinskih napisa u kojima se provlači moguće prisustvo potencijalnih terorista ili obolelih od MERS (Middle East respiratory syndrome) među njima?!

Sumnjam da autor grafita zna bilo šta o terorizmu, a još manje o MERS-u…

Možda će ipak biti da je grafit, kao i mnogi slični rezultat opšteg stanja u našem društvu- zlonamerni, površni napisi iz “novina” pali su na plodno tle neobrazovanja i zatucanosti. I, u skladu s narodnom “Što je glava praznija, to je bezobraznija” to je ispoljeno.

Ovog puta na nekom zidu Novog Sada.

Koliki je put od ovog zida do nečije glave?  

Najmanje što možemo da uradimo za njih, ako već ne možemo ili ne želimo da im pomognemo je da njihovu, ionako veliku muku, ne činimo svojom glupošću još većom i nepodnošljivijom.

Da li su Novosađani sposobni da spreče da se njihov grad na ovakav način i dalje prlja?

Za pohvalu je što u Novom Sadu postoji “Antigrafiti jedinica” u čijoj je nadležnosti uklanjanje sličnih natpisa sa zidova i fasada, koja će taj nesrećni grafit prekrečiti,  ali bi mnogo delotvornije bilo vratiti Novom Sadu staro lice, lice “prestonice tolerancije”, lice pitomog i mirnog vojvođanskog  grada u kojem niko nikoga ne mrzi i niko nikoga ne ugrožava. I niko nikoga ne želi da strpa u kante , kontejnere, hladnjače…

Ni s razlogom, ni bez razloga…

Novosađani, možete li vi to?

sreda, 24. jun 2015. 18:45

S verom u “boga“ do svetskog trona

Svetsko prvenstvo u fudbalu za fudbalere do 20 godina, moram priznati, nisam pratio, i po cenu toga da zbog toga moj patriotizam bude doveden u pitanje.

Razlog za to je krajnje logičan- nikada me fudbal i slična „loptanja“ nisu „oduševljavali do imbecilnosti“, verovatno zbog toga što spadam u onih sirotih 1% muškaraca u Srbiji koji kao klinci nisu bili vanserijski talenti za fudbal, a u kasnijim periodima života nisam poznavao fudbalsku igru bolje od svih selektora od ’45. do danas.

I zbog toga što fudbalske utakmice dugo traju i „loptanje“ nije uspevalo okupirati moju pažnju sat i po vremena.

Meni to uvek bilo dosadno, više mi, nekako, odgovarao „basket“, tu već ima neke dinamike…

Pošto prvenstvo nisam gledao, nisam ni komentarisao, imao sam samo par komentara po povratku „klinaca“ u Srbiju jer mi „nije leglo“ to što oni koji u njihov uspeh nisu uložili ni lovu, ni vreme, a ni pažnju, sada organizuju neke dočeke i prijeme, naravno u svrhu svoje lične promocije i promocije svoje stranke (u kojoj još uvek jesu, ili, možda, i nisu, nebitno).

Ako su oni iz stranke formalno izašli, stranka iz njih, definitivno, nije.

Poštujem svaki uspeh koji je plod dugogodišnjeg i mukotrpnog rada i odricanja.

IZNAD SVEGA poštujem uspeh mladih ljudi, jer ruše ustaljene predrasude da su „mladi zastranili“ i da su ogrezli u komformizam!

DA SE RAZUMEMO, USPEH OVE DECE NITI ŽELIM, NITI MOGU DA UMANJIM!

ONI SU SVETSKI ŠAMPIONI, NAJBOLJE NA SVETU SE „LOPTAJU“!

FERTIK!

Protiv dočeka pred Skupštinom Beograda nisam imao, baš, ništa, mada mi te masovne euforije i slične „munje“ malo smetaju- doživljavam ih kao držanje nacije u stanju omamljenosti, tek da ne misli o tom kako je bedna, pokradena i prevarena.

Nešto kao „daj im igara, da ne traže ‘leba“.

Moju pažnju je privuklo ono što se tamo dešavalo i što je bacilo neke ružne senke na titulu svetskih šampiona…

Poštujem svačije pravo da bude vernik, da veruje i da obavlja verske obrede i kroz njih traži od tog, nekog, svog „boga“ da mu pomogne da ostvari željeni cilj.

U skladu Ustavom, zakonima i crkvenim pravilima, naravno…

Ali, da ne mešamo „grenmaders end frogs“, do konačnog cilja, titule svetskog prvaka ova deca nisu došla zahvaljujući „veri“, crkvi, molitvama ili „bogu“ nego ISKLJUČIVO ZBOG TOGA ŠTO ZNAJU DA IGRAJU FUDBAL I ŠTO SU SVE ŠTO SU RADILI, RADILI PREDANO I POŠTENO!

Uspeh je samo njihov i STRUČNOG štaba (U OVOM SLUČAJU VRLO STRUČNOG)! I ničiji više!

Masovno „pevanje“ molitve „Oče naš“ mi od svega toga odudara i baca ružnu senku na njihov uspeh.

Meni deluje neprimereno… Ne znam da li je u skladu s crkvenim propisima, gde se u slučaju osvajanja titule svetskog prvaka obavljaju verski obredi i postoje li masovne molitve u SPC? Koliko hiljada vernika treba da se okupi i moli da bi molitva bila masovna?

Da li oni koji nisu vernici i ne znaju „Oče naš“, nemaju prava da se raduju uspehu „orlića“?

Da li ateisti i agnostici „po difoltu“ nisu patriote?

Ali i nije to ono što najviše kalja uspeh „orlića“.

Mnogo je gore bahato, neprimereno, čak kabadahijsko ponašanje „gradskog menadžera“ (šta god to značilo) i SPREČAVANJE Save Miloševića i Mitra Mrkele (potpredsednika FSS i direktora mlađih selekcija) da budu s reprezentacijom na terasi Supštine grada i učestvuju u slavlju, jer, realno, oni jesu deo toga.

Da li to još uvek ima veze s fudbalom ili smo se neopaženo vratili u naše svakodnevno političko blato?

Bezočno uvlačeći u njega i zlupotrebljavajući svetske prvake u fudbalu… Moramo li uništiti i upropastiti baš sve oko sebe?

utorak, 09. jun 2015. 13:37

O Ciganima

Često po gradu viđam svoje sugrađane, Cigane (Rome) koji, doslovno, žive od onoga što nađu preturajući po kontejnerima i tuđem đubretu. I, povremeno, razmišljam o njima…

To su oni koje svakodnevno srećemo, a koje, uglavnom, „ne vidimo“ ili ne želimo da vidimo…

Oni od kojih s gađenjem ili, bar, prezirom okrećemo glavu i „pravimo se mrtvi“ dok ubrzavamo korak da što pre prođemo… jer, „oni su, božemojprljaviismrde“.

Oni koji guraju razdrndana kolica puna sekundarnih sirovina ili starog hleba…

Oni koji bez ikakve zaštite preturaju po „našem“ đubretu rizikujući da se zaraze i „navuku neku boleštinu“…

Oni čiji su najverniji pratioci i jedini prijatelji ulični psi… Ulični psi o kojima oni u svojoj bedi brinu, koje hrane i koji su, zahvaljujući njima, siti i socijalizovani…

I jutros sam, pri odlasku u kupovinu, prošao kroz „sokače“ iza moje zgrade i sreo ih. Ono što sam video razlog je zbog čega ih poštujem još više.

Ciganka i Ciganin (Romkinja i Rom) koje često srećem kod kontejnera su i danas bili „na svom radnom mestu“, ali su upravo završavali i spremali se da idu dalje.

I onda se desilo…

Desilo se ono što može da bude i jeste lekcija iz pristojnosti mnogim pokondirenim tikvama, „gospodi“ i „gospođama“, umišljenim „elitama“ kojima još uvek „praziluk iz dupeta viri“.

Ciganin (Rom) sa zemlje uzima plastičnu flašu i ubacuje je u kontejner.

Iznenađen sam jer vrlo često pored kontejnera ostaju razbacane stvari ili odeća koju su oni izvlačili iz kesa, ali im ne treba ili im se ne dopada.

Uzima bačenu krparu i ubacuje i nju u kontejner.

Sad već ne mogu da verujem očima.

Uzima metlu koja je do tada stajala naslonjena na kontejner i pažljivo i predano čisti ceo prostor između kontejnera…

Sve to radi kod kontejnera oko kojih se nedeljama nalaze gomile šuta i granja koje je neko od komšija izbacio, a niko „nije nadležan“ da pokupi.

Nisam mogao da ne odreagujem (a nisam ni želeo), prišao sam mu i rekao „ brate, svaka ti čast… kamo sreće da svi tako rade, svima bi nam bilo bolje.“

On se samo dobrodušno nasmešio, očigledno nenaviknut na takve reakcije svojih sugrađana.

I otišao ka sledećem kontejneru.

Fenomen „komentara“ na internetu me fascinira.

Ponekad imam osećaj da je narodna izreka (mislim da je crnogorska) „Što je glava praznija, to je bezobraznija“ nastala isključivo zbog galerije likova koji po internetu komentarišu sve i svašta, uglavnom, obrnuto proporcionalno znanju koje poseduju o tome („što manje zna o nečemu upornije brani“). Imajući u vidu njihov stil i RAZLOGE komentarisanja, nije im ni potrebno, ama baš nikakvo znanje... „Komentari“ najčešće nisu njihov stav prema članku, tekstu ili njegovim delovima, drugim komentarima ili, daleko bilo, pokušaj pristojne i argumentovane polemike s neistomišljenicima. Čak ni pokušaj da se neistomišljenici ubede da nisu potpuno u pravu.

„Komentari“ (najčešće najvulgarnije i najprostije psovke i uvrede, ali, neretko i vrlo direktne pretnje) su „oružje“ koje im služi da uvrede, povrede ili ponize „PROTIVNIKA“ (za normalne ljude adekvatniji je izraz „neistomišljenik“), da ga, NAJČEŠĆE, ANONIMNO i uz podršku grupe sličnih izvrgnu ruglu. Drugačije i ne može biti jer ne raspolažu nikakvim argumentima, pa tako nema ni „snage argumenata“ na koju se mogu osloniti i, zbog toga, nastupaju „s pozicija sile“ i koriste „argumente snage“ (o ovom slučaju bezobrazluka i nevaspitanja pred kojim većina normalnih i pristojnih ljudi naprosto „ostane bez teksta“).

Nisam dovoljno stručan da pravim psihološki profil klasičnog „internet-komentatora“, ali sam stekao utisak da su to:

  1. kompleksaši, osobe nesigurne u sebe, koje pate od manjka (ili potpunog izostanka) samopouzdanja (ili viška ega) kojima je internet zamena za zidove javnih WC-a na kojima su se „biseri“ slični njihovim „komentarima“ nekada pisali. Nedovoljno „hrabri“ da okolini sve što imaju kažu „u oči“, doživeli su internet kao svojih „5 minuta slave“- konačno mogu svakome da „skrešu u brk“, mogu da opsuju i izvređaju svakoga, konačno su i oni prave „baje“ (bar u svojim očima...) ili
  2. oni koji sebe doživljavaju kao „zajebane likove“, čuvare srBstva, pravoslavlja, porodičnih vrednosti i Kosova, koji i u realnom životu na većinu pitanja „ odgovaraju“ pitanjem „š'a 'o'ćeš, bre, ti?“, „ znaš li ti, bre, ko sam ja?“, neretko i „šta te boli q..., bre?“.

I jednih i drugih mi je žao...

Partijski „botovi“ ne spadaju ni u jednu od ove dve „grupe“, oni rade na učinak, za sendvič i sokić i tu je već reč o „profesionalizmu“.

četvrtak, 28. maj 2015. 12:34

U Srbiji sve ima veze s politikom...

Politika i političari se u sve mešaju i na sve utiču, srazmerno koristi koju od tog „mešanja“ mogu imati. Gde god da „učestvuju“, siguran sam, imaju materijalnu ili neku drugu korist. U oblasti gde ne vide ličnu korist, uglavnom, se ne mešaju, jer je to za njih „gubljenje vremena“.

Jedna od tih oblasti je „pitanje (oni koriste izraz „problem“) napuštenih životinja.

Ne mogu da tvrdim da ne postoje, ali ja ne poznajem nekog političara koji je u poslednjih šest godina preduzeo bilo šta radi popravljanja položaja napuštenih životinja.

Da li ijedna politička partija usvom programu ima jednu jedinu reč o dobrobiti životinja?

Da li postoji negde fotografija srpskog političara koji je obišao prihvatilište ili azil za napuštene životinje?

Da li postoji u Srbiji političar koji je udomio napuštenu životinju, dao donaciju za njihovu hranu ili lečenje?

Da li se ikada ijedan, makar lokalni, političar uključio u aktivnosti udruženja za zaštitu životinja?

Životinje nisu biračko telo, a ni mi, ljubitelji životinja i aktivisti, nismo im interesantni kao neko za čiju se podršku treba boriti- malobrojni smo.

Svaki pokušaj našeg reagovanja političari doživljavaju kao neprijateljski akt, svako pismeno obraćanje neko državnom organu doživljavaju kako „prst u oko“, provokaciju i „atak na vlast i pokušaj njenog rušenja“.

Poslovima zbrinjavanja napuštenih životinja se najčešće ne bave ljudi koji ih stvarno vole, nego se tu, po pravilu, zapošljavaju partijski kadrovi koji o brizi za životinje niti šta znaju, niti ih to interesuje. Otud, valjda i takva situacija po prihvatilištima koja, neretko, podsećaju na koncentracione logore, otud toliko slučajeva potpune nebrige, zapuštanja i masovnog ubijanja napuštenih životinja.

O napuštenim životinjama većina „vladajućih struktura“ razmišlja samo pod pritiskom pritužbi za „ujede“ od koji su bar ¾ lažirani, a većina njih je „uz blagoslov“, a neretko i u saradnji s lokalnim političarima i advokatima (zbog procenta(?!)... ma, ne, nikako!!! ).

Odnos političkih partija prema napuštenim životinjama najbolje ilustruje ono što se trenutno dešava s „Izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja“- ministarstvo od ljubitelja životinja krije „k’o zmija noge“ neke „radne verzije“ prepune loših i nehumanih (za životinje) rešenja, sve se rešava „po hitnom postupku“, a kad loše i nehumane rešenje Izmena budu usvojene- ONDA JE KASNO!!!).

Zakon o dobrobiti životinja je donet 2009. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 41/2009. godine) i predstavlja sasvim korektno rešenje, a stanje je iz godine u godinu sve lošije i lošije.

GDE JE ONDA PROBLEM?!

Da nije u onima koji treba da sprovode i kontrolišu sprovođenja Zakona?!

Koliko prihvatilišta u Srbiji ispunjava propisane uslove?

Koliko ih je zatvoreno zbog neispunjavanja propisanih uslova i nepravilnog rada ?

Koliko je radnika koji su prekršile sve moralne, etičke, civilizacijske i norme i ZAKON u radu s životinjama ZBOG TOGA ODGOVARALO?

Koliko je zatvorskih kazni izrečeno u Srbiji za slostavljanje i ubijanje životinja?

Zbog čega policija ne izlazi na uviđaje kada su prijavljena ubijanja (trovanja) životinja, A TO JE PO ZAKONU OBAVEZA ISKLJUČIVO POLICIJE, jer su u pitanju krivična dela.

Javna tajna je da lokalni političari „zahtevaju“ (mada može da se upotrebi izraz „naređuju“), a radnici zoohigijene („šinteri“), da bi im se dodvorili, jer, „božemoj, dobro je biti dobar s nekim na visokom položaju!!!“) skupljaju pse i odvoze u atare susednih opština gde ih puštaju- iako su svesni da većina pasa nije sposobna da preživi u prirodi.

Ali, budimo realni, koga za to, uopšte, zabole, sem zaludnih „zaštitara“?

Vrhunac predstavlja priča koju sam čuo I ZA KOJU, NAŽALOST, NEMAM DOKAZA da u pograničnim mestima pse uspavljuju strelicama i onda ih odvoze u granični pojas nadajući se da će preći „susedima“.

Takođe, treba biti jako naivan (ILI GLUP) pa poverovati da je to što se sve češće mogu videti čopori izgladnelih, mršavih pasa na mestima na koja sami nikada (u šumi, u divljini (?!)) ne bi došli puka slučajnost... ili je ipak zasluga zoohigijeničarskih službi koje „sarađuju“ s lokalnim vlastima (čitaj „političarima“)?

Dragi glasači u očima političara razlika između vas i napuštenih životinja je SAMO U TOME što vi imate pravo glasa... zbog toga vas „kupuju“ brašnom, šećerom, uljem, koncentratom... a s napuštenim životinjama se brutalno obračunavaju...

Šta li će biti kad „reše problem“ napuštenih životinja...

Ko je sledeći?

Lišen je jedinog što je ikada u životu stvarno imao.

Lišen je slobode, a da ni njemu ni meni nije jasno zbog čega...

On nije kupovao diplome ili krao doktorate.

Nije oštetio državu ili poreske obveznike uzimanjem kredita bez namere da ih vraća.

Nije se bahatio na račun poreskih obveznika, pravio ogromne račune po varoškim kafanama ili koristio službeni mobilni telefon za zivkanje „dama“ što dahću i uzdišu u slušalicu. .

Nikada se nije bavio trgovinom narkoticima.

Ni švercom ljudi.

Nije čak pravio ni ozbiljne saobraćajne prekršaje... dobro, znao je ponekad preći ulicu van pešačkog prelaza... pa to, uglavnom, radimo svi, zar ne?!

Njegova biografija nije ukaljana političkim ili privrednim skandalima ili zloupotrebama.

Nije zloupotrebio položaj niti je prekoračio ovlašćenja... nije ni mogao, jer ih nema.

Nije prevario i opljačkao građane, poreske obveznike ili birače.

Nije otvarao privatne firme, „uvaljivao“ ih u milionske dugove, pa se posle „pravio blesav“.

Nije moj prijatelj devedesetih formirao paravojne formacije, postao ratni profiter, švercovao kafu i gorivo, pa preko noći postao biznismen ili preduzetnik... ili ministar...

Nije ni višestruki „preletač“, majke mi...

...pošto nema ništa može se isključiti i bespravna gradnja...

...moj prijatelj je lišen slobode jer je mnogo voleo decu i voleo je da bude u njihovoj blizini...

... i jer je veoma voleo da im uzima lopte.

Ne, daleko bilo, moj prijatelj nije pedofil, psihopata ili neko ko ima fetiš lopte.

MOJ PRIJATELJ KOJI JE LIŠEN SLOBODE JE ULIČNI PAS. DA. ULIČNI PAS... SKITNICA... DŽUMARA...

Sloboda mu je oteta samovoljom i bahatošću jednog bilmeza koji je umislio da je moćan zbog toga što pripada garnituri koja trenutno „na lokalu“ „vrši vlast“. Polupismenog bilmeza koji nije želeo (jer mu se može) da „čita“ signale mog prijatelja. Mog prijatelja, koji se, pokušavajući da „mazne“ klincima loptu digao na zadnje noge, a prednjima oslonio detetu na leđa. Da se igra s klincima kao što je to radio mnogo puta ranije...

To je, ako niste znali, “napad na dete“, to je „ujed“.

Koji nije redovnim putem prijavljen, nego je lokalni politikant iskoristi svoju „poziciju“ i zahtevao „da dođu šinteri odma' i u'vate kera“.

Upoznao sam ga „negde tamo s jeseni“, pojavio se niotkuda na teritoriji gde su hteli da ga prihvate, gde je „glavna“ bila gospođica Elsa koja ga je prihvatila skoro kao svoje štene (po mojim procenama nije bio stariji od 6-7 meseci). Celu zimu smo se družili, pregurali je nekako zahvaljujući tome što je bila blaga i naklonjena uličnim psima i prijateljima... i sad kad nam je obojici laknulo pojavi se odnekud taj famozni „ujed“...

A poslednjih godina tim „ujedima skitnica“ baš ide...

A, znate li kako je u kavezu tužan moj drug koji nikada nije bio zatvoren? koji nikada nije bio na povocu?

Nijedan pas ne zaslužuje prihvatilište, kavez, „kolektivni smeštaj“, posebno ne on.

Ovo pišem da sebi olakšam, ali i da podelim njegovu muku s vama u nadi da ćemo on i ja pronaći porodicu koja ga zaslužuje.

Dobro, i zbog toga što sam nepopravljivi optimista koji veruje da može da skrene pažnju na zlo koje "ljudi" svakodnevno čine uličnim psima, na nepoštovanje zakona na njihovu štetu od strane onih koji bi trebali da te iste zakone sprovode, na brutalnu zloupotrebu njihove privrženosti čoveku i nemoći da se sami suprostave "čovekovim" lažima i lopovlucima, koje, nažalost, vrlo skupo, neretko i životima plaćaju ONI...

Ja ga zovem Kudra, moja drugarica Tijana ga sove Smrda (jednom prilikom se uvaljao u nešto, smrdeo je ko sam vrag, bilo baš "upečatljivo", pa se otud "zalepi" i ime, i ostade do danas).

Ti koja (koji) ga uzmeš daj mu „svoje“ ime, nemoj da se brineš da li će mu se dopasti, hoće, on prihvata sva imena...

Jedino što tražim od njegove buduće porodice je da budu sposobni da ga vole... i da se ne stide toga...

A, njega, stvarno, nije teško voleti.

Ako si jedan od pasioniranih fanova „ Zone sumraka“ ili redovno čitaš „Treće oko“ ili, bar „Informer“, spadaš u grupu onih koji su, možda, sposobni da zamisle sledeću, potpuno nerealnu situaciju...

  1. Na najčitanijem i najuglednijem portalu u nekoj lepoj i idiličnoj varoši pojavi se vest da je nešto što se zove, recimo „Odbor za bezbednost” opštine, na inicijativu, recimo, komandira policijske stanice, donelo odluku o započinjanju akcije UKLANJANJA pasa lutalica sa varoških ulica (ova reč malo asocira na skupljanje i masovno ubijanje, neki „kerocid“, zar ne?!).
  2. Zamisli, zatim, da u toj vesti nigde ne piše što su se ti „problemom“ bavili oni koji za to nisu nadležni...
  3. Možeš li zamisliti da neke dokone budale i dangunbe, “kereći aktivisti“, udruženja i društva za zaštitu životinja i pojedine organizacije civilnog društva iskoriste situaciju i “zloupotrebe” je tako što po društvenim mrežama i internetu nepotrebno naprave neopisivu “frku”, a sve u cilju kompromitovanja navedene opštine i navedenog portala. I sve to „talasanje“ radi lične promocije i zadovoljenja vlastitih sujeta. Kompleksaši...
  4. Sigurno ne možeš zamisliti da se dve ordinarne budalčine, koje sebe, iz samo njima znanih razloga nazivaju „samostalni aktivisti“ prave pametni i nastave da „čačkaju“ i traže neke informacije o tome šta znači UKLANJANJE pasa, koja je lokacija na koju će psi biti UKLONJENI, kakve će uslovi imati psi na lokaciji na koju budu UKLONJENI, da li će biti ispunjeni tamo neki, kao, propisani uslovi... Budale... Kao da je reč o ljudima, a ne o kerovima... stvarno, budale.
  5. Niko normalan ne može da zamisli da te „naše“ budale krenu tek onako, ničim izazvani, po opštini od kancelarije do kancelarije da maltretiraju sirote opštinske službenike, kao da oni nemaju drugog posla nego njima da objašnjavaju 'de će kerove da sklone... Na „prvoj adresi“, kod ozbiljnog, ali očigledno, umornog gospodina državnog službenika moglo bi se desiti da dobiju odgovor dostojan disciplinovanog partijskog poslušnika koji se ne meša previše u svoj posao, nešto kao „znate, to, možda, jeste u mojoj nadležnosti, ali ja nisam član tog njihovog Odbora, nisam bio na sastanku, možda je najbolje da se obratite Šaji, Paji, Đuri...“ ma, bilo kome, samo se man’te moje glave. Najupečatljiviji deo razgovora s njim bi mogao biti nevešto „listanje“ po displeju telefona koji mu u jednom momentu zazvoni ... malo podseća na „potpisivanje“ kažiprstom...
  6. Na drugoj adresi, kod osobe manje sirovog i seljačkog izgleda odgovor bi mogao biti „bio sam na sastanku, ali nisam ovlašćen da vam kažem o kojoj je lokaciji reč, znate to je tajna...“ Budale od aktivista ga „gledaju belo“, ne prihvataju najpametniju varijantu koju je uspeo da smisli i on menja taktiku- tipično birokratski, agresivno „šta vi 'oćete, niste zadovoljni ni sad kad se nešto konkretno radi, što se niste bunili dok su bili „žuti“, tebe prvi put vidim, a 3 godine sam na ovoj funkciji, kakav si ti aktivista“ do „što ne uzmeš ti 3-4 kera pa ih vodiš kući“...

Zamisli dalje: Kako su budale aktivističke znale šta ih čeka, podelile uloge („dobar aktivista- loš aktivista“) i uvežbale ih, na scenu stupa „loš aktivista“, arogantan, agresivan i asocijalan, gadljiv na ljigave birokratske parazite i njihovo prenemaganje i foliranje, sklon povremenom povišavanju tona, ‘ajde, nek bude i vikanju, dramatičnom ustajanju sa stolice i pozivanju „dobrog aktiviste“- „ajmo, ovde niti ima šta da se priča, niti ima s kim da se priča“...

...aj, dobro, bilo je i „ boli me uvo za vaše pozicije, lokalne politikante ne doživljavam kao autoritet i moraćete da zaslužite moje poštovanje“...

HULJENJE PAR EKSELANS!!!

ZAMISLI DALJE:

„Dobar aktivista“ preuzima inicijativu: “nemojmo da se lažemo, ceo grad zna za lokaciju, zna da se izvode radovi i ko izvodi radove“.
Siroti birokrata ništa ne potvrđuje, ali ništa i ne osporava... Pametnom dosta...

A, đubrad aktivistička, ustaju, odlaze i ostavljaju sirotog zlostavljanog opštinskog službenika koga iz svog džepa, zajedno s ostalim poreskim obveznicima plaćaju da se iščuđava... i koji u tom momentu, verovatno misli „Šta, bre, ‘oćete vi kučkari od mene?! Koji vam je?!“

... i sve to zbog KEROVA...

KE-RO-VA!!!

Srećom da se sve ovo nije stvarno desilo, da sam na početku teksta samo tražio da zamislite...

petak, 27. mart 2015. 01:24

Imate li viška dece, roditelji?!

Zamisli sledeću situaciju: Sasvim slučajno, šetajući sa psom, se nađeš u blizini mesta gde se desila klasična „prolećna“ saobraćajka (motor VS automobil) u kojoj je najgore prošao, kako je i bilo za očekivati, vozač motora...
Motor prilično „zgužvan“, na automobilu dobrano ulubljena zadnja desna vrata, vozač motora, evidentno u šoku, sedi na putu pored motora. Sasvim slučajno, među gomilom „gledača“ i „kibicera“ ugledaš klinca, dvadesetak godina, koji se unezvereno muva „tu negde“ sve vreme držeći se za glavu, u fazonu „jebo te, šta uradi“... Odmah ti je jasno da je on vozač automobila...
Dođe hitna, vozača motora „spakuju“ na nosila, on aktivno sarađuje- misliš „super, svestan je, a nije ni polomljen.“
Pošto je i bez vas (tebe i psa) dovoljno dežurnih pametnjakovića i eksperata za sve i svašta, nastavite svoju šetnjicu... Nakon nekih 50-ak minuta, vraćate se istim putem. Gužva još nije „raskrčena“, pametnjakovića više nego u odlasku, sad je tu i saobraćajna policija. Rade uviđaj,mere, premeravaju, zapisuju... pa, veliš, nećeš im faliti i kreneš kući. Nije ta gužva za vas... u masi „gledača“ vidiš i poznanika, policajca, u civilu, valjda pokušava da pomogne kolegama kad se već zatekao tu...
Zamisli dalje da tog istog poznanika sretneš sutradan, „’de si, šta ima, prođe li frka oko one saobraćajke juče...? “
„Mani ga u pi*ku materinu, zlo... klinac, vozač automobila, fino dete, položio pre par meseci, keva ga poslala da joj nešto donese, nećkao se, kao da je nešto predosećao... ali, kako majku da ne posluša? i otišao... polukružno okretao na putu, naišao lik na motoru, nije stigao ni da koči... „izvadili“ mu slezenu, „krpili“ jetru, pukla od siline udarca... u životnoj opasnosti “... A tebi kroz glavu prođe „uh, suncetinejebemdatinejebem... a, uopšte nije izgledalo tako“.
Kakav god da bude epilog ove i sličnih situacija nijedan od učesnika u saobraćajnoj nesreći neće više biti komletan čovek, ko u fizičkom, a ko u psihičkom smislu. U njihovim porodicama će, verovatno, krenuti preispitivanja „što sam ga terala da ide...“, „ ‘de mu dadoh da polaže i vozi sam tako mlad...“ „znao sam da to neće izaći na dobro, mnogo brzo je vozio to čudo od motora...!“, „ što sam potego vezu kad je trebalo da mu uzmu dozvolu...“ ...
Verovatno će se najčešće potezati „argumenat“ „ne bi nam se ovo dešavalo i ne bi nam deca ginula da država i policija rade svoj posao“...
E, ne može tako!
Nije nas „država“ napravila bahatima, samoživim, neosetljivim na tuđu muku, to smo od kuće poneli, od mame i tate...
Nije nas država napravila agresivnima i netolerantnima, to smo videli od roditelja, njih kopiramo....
Nije nas država napravila pokvarenim prevaranitima, lopovima i secikesama, mama i tata su...
Možda će nekome zvučati grubo, ali u Srbiji i nema mnogo saobraćajnih nesreća i stradalih u njima ako se pogleda ko sve vozi i kako vozi.
U svakoj srpskoj selendri postoje neki privilegovani, nedodirljivi i zaštićeni koje saobraćajna policija ne sme ni da pogleda, a ne da kazni...
U svakoj srpskoj selendri postoje neki nedodirljivi koji su jači od države i koji su iznad države.
U svakoj srpskoj selendri postoje neki koji nas podsećaju da živimo u „banana državi“ gde mnogi mogu da rade što im se prohte, u kojoj zakoni ne važe za sve...
U uređenim državama bar polovina srpskih vozača ne bi položila vozački ispit jer bi pala na testu inteligencije. Doduše, ni polovina političara i onih koji nam „vode državu“, verovatno ne bi prošli na testu inteligencije... OK, budala ima svuda ... Ali kod nas su oni „elita“, „uticajni građani“, „VIP“, oni uređuju državu i naše živote.
Dragi roditelji! Vi koji ste kupili ili dobili gratis preko svojih uticajnih prijatelja i rođaka svom „princu“ i princezi“ vozačke dozvole, moćne automobile i sve što uz to ide trebali bi imati na umu da to što ne poštujete tuđe živote daje za pravo nekome ko dolazi iz suprotnog smera u jačem, težem i „oklopljenijem“ automobilu da ne poštuje život vaše dece.
Nije ljubav, dragi roditelji, da svojoj „princezi“ ili „princu“ tolerišete baš sve. Pre svega ono što ugrožava njihove i tuđe živote... Znam, deca, rade samo ono što su od odraslih videla... od koga, dragi roditelji?!
Imate li viška dece, dragi roditelji? Imate li dece čija pogibija ili sakaćanje neće da vas bole?

Ne znam šta kažu zvanična istraživanja i ne interesuje me, ali sam „neopišljivo“ srećan što živim baš u Vršcu, a ne u bilo kom drugom, neuređenom i neorganizovanom gradu u Srbiji ili, „nedajbože“, van Srbije.
Zašto?
Zato, lepi moji, što živim u „lepoj varoši“ u kojoj vlada red, harmonija i idila.
Zato što svako svakoga poznaje, svako o svakome brine i niko se nikome ne zamera, jer, naravno, nema razloga za to. Jer smo tolerantni, pristojni i fini, imamo razumevanja za sitne nestašluke jedni drugima (ukoliko se desi da ih bude, mada je to retkost). Jednom rečju- jer je kod nas sve besprekorno.
Kod nas nije kao kod nekih tamo, gde opštinski odbori većine stranaka postoje samo na papiru. Ili su u stanju mirovanja i ne pokušavaju bilo šta da promene, a politikom se bave samo pred izbore. Ili se njihov rad svodi na zajedničko „muljanje“ i lopovluk jer su svi isprepletani i povezani ineresom.
Kod nas se ljudi politikom bave isključivo iz ubeđenja, nikako iz interesa. Iz želje da pomognu sugrađanima...
Nema nagomilane agresije, bahatosti, zlostavljanja i nasilja. Nema kršenja zakona i pravila pristojnog ponašanja. Nemoguće je da Vas udari auto na pešačkom prelazu, naši vozači su disciplinovani i pažljivi i više od svega vode računa o bezbednosti pešaka. Mogućnost da Vas napadnu pijani ili drogirani klinci, sinovi viđenijih sugrađana ne postoji ni u teoriji, jer su „naša deca“ fina i pristojna. Ne zloupotrebljavaju položaj i zasluge svojih roditelja, niti „konzumiraju“ alkohol i narkotike.
A „lokalna samouprava“?
„Lokalna samouprava“ funkcioniše besprekorno, uz potpuno uvažavanje građana i njihovih zahteva i potreba i neprekidno im je na usluzi. Nema zloupotrebe položaja, prekoračenja ovlašćenja, daleko bilo, finansiranja švalerki na teret poreskih obveznika. Lokalni političari su toliko skromni, kao da se se zavetovali na odricanje i skromnost, a o novcu poreskih obveznika vode više računa nego o vlastitom. Ne prave ogromne račune po kafanama za pijanke i ručkove ili službene telefone koji se plaćaju iz opštinske kase. Službena vozila koriste veoma retko, skoro nikad, mnogi na posao dolaze peške ili biciklima. Zbog toga je prosto nemoguće da se ime bilo kog lokalnog političara, privrednika ili javnog radnika nađe u aferama ili zlonamernim, ničim izazvanim tračevima.
Po ugledu na opštinsko rukovodstvo ponaša se i većina građana- vode računa o javnom redu i miru i komunalnom redu. Kod nas ne može da se desi da neki pijani sugrađanin urla u centru grada, da pušta glasnu muziku koja ometa normalan život sugrađana kad za to nije vreme ili, daleko bilo, da se vatrometi ispaljuju u naseljenom delu grada. Moje sugrađane ne možete videti da pljuju ili bacaju pikavce i smeće po ulici ili da se zavlače po haustorima i prolazima i tu vrše nuždu, da u svako doba dana sede pred prodavnicama i opijaju se. Svi disciplinovano i odgovorno šetaju svoje pse na povocima i s „korpama“, a nakon obavljanja nužde za svojim ljubimcem pokupe izmet.
Čuo sam da u nekim gradovima u neposrednoj blizini škola postoje ugostiteljski objekti, mada je to suprotno zakonu... Ne mogu da verujem. Kod nas to nikada ne bi „prošlo“.
Na poštovanje saobraćajnih propisa od strane sugrađana sam posebno ponosan. Nemoguće je videti automobil parkiran na trotoaru, biciklističkoj stazi ili, „nedajbože“, na pešačkom prelazu. Valjda je zbog toga prava retkost na ulici sresti pripadnike saobraćajne policije.
Priznajem, desi se povremeno da se negde na ulici pojavi poneki „pas lutalica“ koji „hoće da ujede“, ako je verovati oštećenima, a nema razloga da se ne veruje. Jer, Vrščani su poznati po tome što ne bi slagali, sve da im i život zavisi od toga, a ne za stotinak hiljada dinara.
Retko pošten i moralan svet, kažem Vam.
Nemojte, molim Vas da neko pomisli da moji sugrađani izbacuju neželjene štence ili stare i bolesne pse na ulicu. Neeee. Psi slučajno izađu iz dvorišta jer neko zaboravi da zatvori kapiju, pa ne umeju da se vrate sami kući.
Ali, i to je rešeno na zadovoljstvo građana. Oštećenima se galantno, na reč, isplaćuju pristojne sume za sve te ujede i čak su pojedini, vrlo odgovorni, građani pokrenuli inicijativu da se te sume povećaju. Ne zbog toga što, kao u nekim gradovima, uzimaju procenat... daleko bilo, pomerite se s mesta.
Kažem Vam sve za običnog, malog čoveka i i sve po meri Građanina.

ponedeljak, 02. mart 2015. 10:37

Lavovi i magarci

Problem „nas pametnih“ je što je svako od nas pametan na drugačiji, SVOJ način, najbolji na svetu, bolji od svih ostalih načina zajedno, na koji, maltene, polaže autorsko pravo (!!!) i koji isključuje sve druge „pameti“ i sve druge pametne.  

Svi glupi su glupi na isti način i BEZ POTREBE DA DOKAZUJU DA SU GLUPLJI OD OSTALIH.
Ne predstavljaju pretnju ili opasnost za nagomilane sujete (dok ne počnu da se „prave pametni“), niti na bilo koji drugi način ugrožavaju jedni druge (za razliku od „nas pametnih“). Poslušni su, radni i vredni, baš kao mrav iz basne, dok nas naša silna pamet često čini asocijalnima, nesposobnim za normalnu komunikaciju, arogantnima... pa i ne liči baš na cvrčka...  

„Kako, molim?!
Pajasambožemojjednavanserijska pametnica...“​
 
„Suvišna pamet“ može biti razlog isključivosti i netrpeljivosti prema svima koji misle i govore (ili pišu) drugačije i tvrdoglavom odbijanju drugačijih stavova i argumenata.

Opsednuti svojom genijalnošću koju drugi često vide kao umišljenost, „od drveta ne vidimo šumu“, ne vidimo ni problem, a kamo li njegovo rešenje tamo gde bi ga i slepac video.

Rezultat toga je i sadašnje stanje u Srbiji.

Nemoć (ili nesposobnost?!) „intelektualne, obrazovane“ opozicije da se nosi s „primitivnom, neobrazovanom, seljačkom“ SNS koja „nema kadrove“ i koja je još uvek veoma popularna među biračima uprkos budalaštinama, zloupotrebama i bahaćenju koje prave već skoro 3 godine.

Da nije zbog toga loše maskirana, ali ipak još uvek agresivna, radikalska politika, neprincipijelna, sklona ispadima i glumatanju i skoro potrpuno neefikasna uništila opoziciju koja još uvek misli da je, „intelektualni krem Srbije“?!

Ili zbog toga što je premijer uspeo da ubedi birače da je on „lav koji vodi stado magaraca“ u bolju i svetliju budućnost, za razliku od magaraca koji su pre njega vodili naše krdo lavova?

Ne verujem da je on stvarno taj „lav“ koji će naše stado dobro voditi. O tome bi ozbiljno trebali da  razmisle neki bivši „magarci predvodnici“. Ili neki novi koji su ubeđeni da je mesto lava predvodnika predodređeno za njih...

EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00