Општинска власт у Вршцу годинама је успешна у две ствари – да нас на разне начине увери у своју неспособност и незаинтересованост за опште добро, као и да последице свог штеточинства представи као успех и решење проблема који је сама произвела. Последњи такав случај је отварање новог прихватилишта за напуштене псе.
Србија је окупирана држава, и не треба бити нарочито паметан, ни политички писмен да би се то уочило. Али нису је окупирали ни евро-атлантисти, ни масони, ни Русија. Србију су окупирале њене политичке странке. Као што ради окупатор на запоседнутој територији, политичке странке користе државу и њене механизме, моћи и вредности да задовоље своје, у овом случају личне и страначке интересе. Држава се бави државним и јавним интересом колико се они покалапају са личним и страначким. Ако се јавни интерес супродстави страначком, предност се без изузетка даје овом другом. Дугорочно, овакво стање уништава саму државу, слаби њене институције и ресурсе, доводи у питање значај образовања, знања, једнаких шанси и друге важне друштвене вредности.
Да је чланство у странци, нарочито у некој владајућој, важније од стручности и других квалитета, опште je позната чињеница и сви то знамо. Чак су и политичке странке, главни узрочници ове појаве, свесне њене погубности. Нарочито пред изборе обећавају „департизацију“. Народ се овако накарадном систему одавно прилагодио, прихватио га као једину стварност, покушавајући да кроз њега нађе решење за своје проблеме. Што је најгоре, образовани су се повукли, „гледају своја посла“ и ћутке прихватају омаловажавање.
Колико далеко је све отишло, види се у примеру избора директора Културног центра у Вршцу. На последњој седници Скупштине општине, одржаној 25. маја, за директора КЦ-а изабран је електричар са завршеном средњом школом. Али не било какав електричар, већ страначки активан, потпредседник Општинског одбора Српске напредне странке. Ништа ново, ни нарочито. Од 2000. године, на месту директора КЦ-а изређала се плејада занатлија из скоро свих владајућих странака. Само су радикали експериментисали са ванстраначким и школованим, али како су такви, по правилу непослушни, од експеримента се брзо одустало.
Последње именовање, ипак, разликује се од свих претходних – на конкурс су се јавила два кандидата. Један је поменути партијски електричар, а други је академски сликар. Први пут смо у пракси могли да проверимо какав ће резултат дати директно одмеравање стручности и образовања са политиком и уверимо се шта је важније. По мишљењу Управног одбора (иначе, сачињеног од партијских послушника – подофицира, програмера, полуправника и сличних профила неспособних за оцењивање културних тема) програм који је понудио електричар, бољи је од оног који је понудио академски сликар (прилог 1). Порука је јасна – школа, стручност, знање, све је то непотребно; вреди само странка. Чему онда чуђење кад се открије куповина тестова за малу матуру или кад просветари месецима штрајкују?
Вреди подсетити се да је у кампањи за локалне изборе 2012. године, управо Српска напредна странка обећала да ће праксу никаквих кадрова прекинути. На предизборном летку ОО СНС дословце пише – нећемо запошљавати КВ мајсторе као директоре.
Када на скупштини острвљено, али често и с правом критикују Демократску странку, одборници СНС личе на партијске комесаре, који су ослободили Вршац од ненародног режима. А уместо обећаних промена, поставили су новог, сада свог КВ мајстора на место директора.
На крају, заборавили смо најважније питање – какав ће бити културни живот града и шта ће у области културе добити Вршчани за милионе које дају у буџет? Подсетимо се, Србија је окупирана и буџет служи да се задовоље страначки и лични интереси. То је важније од било које вредности, начела, обећања. То су крајњи домети оваквог схватања политике.
Доста је било.