Popularni vršački kafić "Eskada bar" danas svečano u rad pušta novu letnju baštu, a za sve goste organizovali su promocije i akustičnu svirku.

Izvođači elektronske muzike Acoustic Tree b2b ZARMA nastupiće večeras u vršačkom Domu Omladine.

Udruženje Vršački književni klub, Gradska biblioteka Vršac i Kulturni centar Vršac, povodom Svetog Trifuna, organizuju Veče poezije i muzike.

Popularni vršački bend rešio je da obraduje svoje fanove i dodatno im olakša besplatno slušanje kompletnog albuma

Kulturni centar Vršac, u sredu 27. jula, od 20:30h, u Muzičkom paviljonu u centru grada, organizuje veče vršačkih rok legendi „Gorki i prijatelji“.

‪Eskada bar ‎organizuje "Veliko otvaranje letnje bašte" uz Jack Daniel's Lynchburg lemonade promociju u petak‬ od 22 časa

Finalna emisija drugog televizijskog takmičenja novih, neafirmisanih rok bendova i autora „Bunt rok festival“ biće emitovana u subotu 18. juna u 22 časa na Drugom programu RTS, a među njima je i bend "MicroWave" iz Vršca

Svaki mladi “gitarista” početnik sreće se sa istim problemom kada dođe do kupovine gitare, šta je bolje Gibson ili Fender ili…. nešto sasvim treće...Koja je to najbolja gitara na svetu?

Kada sam počinjao da sviram, pre oko 30 –tak godina , davnih 80-tih, sećam se da su mi bratovi drugari koji su imali neku rodbinu preko donosili razne muzičke časopise i da sam sa svojom ekipom gledao slike gitara koje su tada na tim slikama delovale nedostižno , sanajli smo o Fenderima i Gibsonima jer nije bilo boljih gitara od tih i za koje smo u to vreme znali da ih verovatno nikada nećemo posedovati ali ipak je bio neki tračak nade da će neka od tih biti u našem vlasništvu . Sanjarenje je bilo besplatno. Kasnije sam postao svestan da su nam to sanjarenje o Fenderu i Gibsonu usadili stariji „muzičari“ svojim pričama o opet nekim svojim snovima o gitarama i nekim svojim neispunjenim delovima života. U svakom gradu postoje ljudi koji su se bavili muzikom i onda prestali iz ko zna kakvih razloga ali je uvek negde u njima ostao taj neostvareni cilj, hm… da li im je to ikada i bio cilj da postanu dobri ili muzičari uopšte ili samo neki mladalački bunt, što je bilo popularno kao danas gledanje Granda i Fejsbuk-čenje po ceo dan…, i ako odavno više ne sviraju i ne prate novitete i apsolutno ih ne zanima šta je to novo u svetu muzičkih instrumenata i koliko je to daleko od njihovog vremena, Oni znaju uvek šta je najbolje za vas, uvek su spremni da vas posavetuju šta je to najbolje “za Vas” i vi tek kada „ispucate“ određenu količinu para ili nikada ništa ne „ispucate“ čekajući da skupite tu famoznu količinu para da bi kupili taj opet famozno preskupi instrument i u tom čekanju gomile para časkom prođe 15-20 godina i na kraju odustanete od sviranja ,ukapirate da ste im bili tu samo da probaju da izleče neke svoje komplekse koje ćete vi platiti ili na kraju dići ruke od svega i zaboraviti da ste želeli uopšte da svirate jer , po njihovim savetima ,ne možete da naučite da svirate bez Fendera i Gibsona od po par hiljada nekih deviza. A sem ta dva brenda nikada nisu ni čuli za bilo šta drugo. OK nije bilo interneta u to vreme a radio Luxemburg nije davao te informacije .Šta je radio Luxemburg ???? ….nebitno je to sada. … Gitare… S druge strane ljudi koji su ostali u muzici i koji prate šta se dešava će ipak , ako su voljni, dati mnogo bolji savet šta kupiti a šta ne, pa vi po svojoj savesti , uglavnom maminim i tatinim parama radite šta vam je volja. Na kraju danas svaki gradić ima muzičku radnju pa ako ste daleko od velikih gradova uvek se možete informisati o svakom instrumentu, vaš trgovac je tu da vam izađe u susret a i u manjim gradovima se ljudi uglavnom poznaju tako da nećete imati bojazni da će vam prodati instrument koji je bez veze jer je vaš “prvi komšija” naravno treba uzeti u obzir i da će vam biti mnogo lakše i JEFTINIJE ako budete morali zbog nečega da reklamirate instrument nego da za tu potrebu ponovo pravite planove za put u veći grad. Cene su u svim prodavnicama iste. Verovali ili ne ali skoro identične u svim delovima sveta , variraju oko 10% ali u Srbiji su u svakoj prodavnici ISTE. U suštini danas vam je sve na dohvat ruke u odnosu na ono kada sam, recimo, ja počinjao ili neki stariji muzičari. Uz svo poštovanje Fenderu i Gibsonu danas su gitare daleko pristupačnije nego pre 20-30 – 40 godina I daleko od toga da su krševi , naprotiv ,među njima postoje daleko kvalitetnije urađeni nego instrumenti koje smo mi daleko skuplje plaćali od ovih danas. Iza gomile danas “nepoznatih” brendova se u stvari kriju fabrike koje rade za poznatije svetske gitarske kompanije. Opet sve u vašoj želji da koliko želite da naučite da svirate.Recimo moj prijatelj Nenad Kukić svira isto i na gitari od 100 i na gitari od 500000 eura. SVIRA ko zmaj.

Posle 30 godina sviranja kada vratim film unazad ,uvek sam imao instrument koji je bio savršen za potrebe koje su bile u tom trenutku mog muzičkog života. Ja sam tih 80-tih počeo sa Hora gitarom koju sam dobio na korišćenje od bratovog prijatelja, pravila se u susednoj Rumuniji i bila sasvim OK, kada malo bolje razmislim bila je savršena s obzirom da nisam imao nikakvu pre nje a i posle “budženja” raznih akustičnih gitara na koje smo stavljali magnete ne bi li od njih pravili “električne” Hora je bila Ferari, najbolja , tu, pored mene … ali Fender… Gibson... ej.... Posle savladavanja prvih akorada Smoke on the Watter i sličnih “početničkih pesama”…hm.. da izvinjavam se mlađim populacijama ali Đženan i slični nazovi muzikanti u pokušaju u to vreme nisu postojali pa smo bili prinuđeni da slušamo mnogo kvalitetniju i smisleniju muziku nego danas, Pink nije postojao a “balavili” smo dok smo gledali MTV … šta ćeš … varali nas , dakle, posle Rumunske Hore stigla je prva Jolana.... Eeee… kakav je to instrument bio. Večita gitara ..... Kada je jednom kupiš više nikada ne možeš da je prodaš . Jednom mi je pala sa kreveta i to tako što je prvo udarila glavom u sobni stočić ( nije to bio stočić kao ovi danas koji se prave od jedva presovane iverice , bili smo jaka zemlja pa su i sobni stočići bili daleko kvalitetniji i masivniji od ovih današnjih) dakle sa kreveta o stočić pa na pod. S obzirom da je to bila prva moja gitara , i sa znanjem da su moji roditelji podigli kredit da bih je dobio, onako pretrnut podigao sam je sa poda očekujući da je kraj sa njom iznenadio sam se kada sam ustanovio da nema ni jedno jedino oštećenje i da je i dalje u perfektnom štimu. E to ti je komunizam bio ....Čehoslovački (da, oni stariji znaju da je to nekada bila jedna država ) Ali Fender i Gibson... eh... Vrlo brzo sam nekom ludom srećom prodao Jolanu. Te 91 godine u celom onom ratno-inflacijskom sivilu pojavile se KRAMER gitare u Jugoslaviji . MIX doo ih je uvozio , sećam se da je matori dobio neki zaostatak od 24-25 plata i ja sam dobio, u to vreme ,prvu ozbiljniju gitaru KRAMER XL1.Prezadovoljan klinac. Roditelji srećni ,JA srećan....bend srećan ..... svi happy...Yuuhuuu …. ali Fender i Gibson ostadoše kao maštarija a i rekli mi ovi stariji ili to ili bolje nemoj ni da sviraš.Mada sam u to vreme već imao ozbiljan band koji je imao dosta bogat i kvalitetan autorski materijal , imao svakog vikenda svirke i pravio koncerte i van mog grada, ali bez jednog od ova dva Brenda nije to bilo to…tako rekli ovi stariji “muzičari”. U to neko vreme moj drugar Miša dobije Ibanez RG 550 MADE IN JAPAN. Floyd rose , crna 24 praga, ufff bre, on je tada svirao muziku tipa Vlatko, Dire Straits i slično, totalno gitara koja nije za njega ali svirao Miša ko mator i dan danas svira, radila ko sat.Japanski naravno. I svirali smo je , sa uživanjem. Polako sam gazio u Heavy vode i Kramer koji sam imao nije zadovoljavao moje potrebe. Bar sam tako mislio . Prodao sam Kramera i tada je postalo neko bez veze vreme u , još uvek Jugoslaviji. Inflacija, Turbo folk,bla,bla,bla.... totalno vreme nizašta. Ja sam bio prinuđen da kupim Lead Star, Nemačka gitara, bogme radila je za sve novce. Imala je neki pokušaj Floyd rose-a a top lock je konstantno imao problem sa zaključavanjem ali sređivali smo to i radio je ....ponekad. I ako je Kramer zadovoljio 3 Vršačka benda ( ne moja nego mojih prijatelja) u to vreme ja sam prvu studijsku stvar snimio sa Lead Star-om. I zvučalo je SUPER . U to vreme moj drugar je prodao Ibaneza i dobio USA Fender Stratocaster ..... ajooj... sreće naše .....kada sam ga uzeo u ruke..... bio je doživljaj fenomenalan ali posle 3 sata sviranja sam ipak shvatio da trenutno nije gitara za mene i da ima gomilu nedostataka koje meni izuzetno smetaju. Ali vrat je EXTRA. I njemu je OK i dan danas svira na njoj. Posle Lead Star gitare kupio sam Winner prvi put tada čuo za firmu. Zanimljiva kopija telca sa dva hama i floyd rose sistemom . Služila je OK . I ako je imala kljunastu glavu I svojim izgledom vukla ka Heavy nije za heavy ali s obzirom da sam već tada izašao iz te priče OK. Udobna za sviranje , plaćena tričavih 250 Nemačkih maraka u to vreme. A onda ... Fender , USA 79.... dobio ga Ja na korišćenje,stoji prijatelju,ne svira, greota… ako se odlučim dogovorićemo se za isplatu. Svirao sam ga mesec dana ,svakog dana, pošteno se preznojio isprobavajući njegove granice. To je taj sound koji ne može nijedna gitara ta druga i četvrta pozicija na switch-u magneta koje Fenderu daju tu prepoznatljivost. Iiii, bre… EXTRA. Posle mesec dana sam lepo vratio drugaru Fender i rekao mu da to nije to. Nije svaki Fender Fender ,Vrat nije bio onakav kakav meni odgovara a i to zujanje kada stisneš drive izuzetno nervira , bar mene. U to vreme sam sa svojim bendom radio na albumu i u studiju se nalazio jedan Ibanez Les Paul iz 1970 godine koji smo premeštali iz ugla u ugao , zavisi gde nam je smetao jer za album smo koristili LP Gibson De Luxe iz 1974 godine , P90 “sapunčići” Mahagony, javor, Bordo …..BOM-BO-NA.Ipak je to Gibson ej..... znaš kada neko pita na čemu smo svirali i kada mu kažeš da je USA GIBSON odmah sve bolje zvuči i falš nije falš nego to je to što tako treba , Gibson je to....Konačno moja sreća ne samo da probam Gibsona nego ceo album radim sa njim.Više mesečno druženje. Bio sam srećan kao da je moja . Nije mi smetao ni bol u leđima (od kojeg nisam mogao da zaspim ponekad do rano ujutru ali mladost ludost je pobeđivala) od preteškog Gibsona ali...samo sam ga svirao i bilo mi je super. A onda jednog dana već pred kraj radnog vremena u studiju u sred solaže pukne mi žica... a baš me krenulo... Onaj Ibanez koji smo tako sklanjali od nas zbog preskupog gospodina Gibsona kao da je rekao „ pa probaj sa mnom da snimiš taj solo...“ uzeo sam ga u ruke , samo izvukao kabl iz Gibsona i stavio u Ibaneza ..... mogu samo da kažem da je taj Ibanez koji je u to vreme koštao 3 -4 puta manje od Gibsona postao moj najbolji prijatelj narednih par godina. Gibsona sam zapakovao u kofer i vratio čoveku.I dan danas stoji i niko ga ne svira.Šteta.Za gitaru ,bar da ga proda nekome ko voli,pa da se svira, ne valja da instrument stoji. Nije to slika. Dakle narednih par godina sam se družio sa Ibanez Les Paul iz 1970 godine sa kojim sam stvarno uživao i slatko se nasvirao. Tada sam već polako počeo da slušam šta neki instrument „ima da kaže“ a to šta mu piše na glavi je totalno nebitno, meni. A onda su me opet uhvatile lutke. Kupio sam PRS , SE serija , made in Korea, nije USA i naravno da su se opet našli neki veliki matori „muzičari“ iz moje sredine koji su i dalje tvrdili da sve što dolazi iz USA je EXTRA a ostali deo sveta nema pojma ni o čemu i kako se odmah čuje da nije USA i ako USA nikada nisu videli sem na slikama a kamoli čulli uživo kako radi ali… dobro. PRS sam vrlo brzo zamenio sa Ibanez JS100 jer mi je vrat više odgovarao . OK gitara. Mada mislim da je precenjena ali ipak je to signature pa.... Vrlo brzo se pokazao I nedostatak , s obzirom da nisam neki Floyd rose svirač , od nekorišćenja istog dolazi do raštimavanja čim ga malo spustiš, što ume da nervira muzičare koji trezni izlaze na binu.Jednostavno od stajanja hoće da se nakupi prašina,vremenom i opruge popuste(ipak se radi o realtivno jeftinom instrumentu) i javi problem raštimavanja. Daleko od toga da je EDGE III baš toliko loš trem kako ga kritikuju po formima , ja sam lično sređivao nekim mojim drugarima I evo posle par godina I dalje nemaju problema. Najveća zabluda kod nas je ta što kod nas se očekuje da kada probate gitaru u radnji ona bude TOTALNO nasetovana za svirku…..Jeste ali u nekom drugom svetu. Više ni skupe gitare ne setuje proizvođač već to radi gitarista kada je donese kući. Što ima smisla, jer zašto bi neko za vas setovao instrument po sebi? No , meni se tada nije svidelo čačkanje toga a i zaista sam bio u nekom životnom trenutku kada sam želeo da mi gitara bude na stalku pored mene I kada mi se zasvira da već sve bude spremno. JS serije imaju zaista udoban vrat, bar za mene. Kada sam prodao JS100 susreo sam se prvi put sa CORT gitarama. Na više mesečno nagovaranje mog prijatelja Vedrana i podrobno skupljanje informacija o samoj firmi preko neta kao i potvrde drugog prijatelja Čape ,menadžera prodaje u jednoj velikoj Francuskoj muzičkoj kompaniji , saznao da je firma koja je počela sa proizvodnjom gitara još pre nego što sam se ja rodio I da retko ko zna o kakvoj se fabrici radi. Odlučio sam da uzmem CORT m 600. Na prvi dodir zalepila mi se za ruku i jedino što sam mogao je da je platim i nosim kući I tamo probam da je odlepim . Predivan instrument koji je u to vreme koštao tričavih 450 eura .Mahagoni body, Maple top, sa maple+ rosewood vratom prelepim sedefima na vratu. Izuzetno lepog dizajna ,poput PRS gitara. Moj prijatelj Paka i Ja smo promenili magnete I ako on fabrički dolazi sa solidnim Duncan Design pickup-ovima stavili smo na njega matore DiMarzio PAF –ove I dobili izuzetan instrument. Potrebno je bilo samo da se usvira…..što sam radio sa uživanjem. Sećam se da sam sedeo u svojoj muzičkoj radnji i svirao , okrenut leđima ka vratima. U jednom momentu je naišao stariji “muzičar” I onako sa vrata rekao “….. zvuk je fenomenalan,…..” kada je pročitao EORT umesto CORT i ukapirao da prvi put se sreće sa ovim brendom prokomentarisao je “….. ali se čuje da nije PRS….” Na šta sam se samo nasmejao. No, ja sam se veoma lepo družio sa tom gitarom , čak me je naterala da probam I druge modele ove kompanije i ako bih nekome preporučivao gitaru rekao bih mu da kupi CORT jer je najbolji odnos cene I kvaliteta. I može da bude prva gitara sa kojom će se neko dugo , dugo družiti. A i kada se uzme u obzir da rade za neke mnogo poznate brendove odgovor na pitanje da li je uzeti , nameće se sam , DA. Život ide kako ide, ja sam nekim nemilim događajem ostao bez tog Cort-a i nastavio potragu za gitarom. U tom nekom periodu pojavio mi se jedan dečko koji me je pitao da li znam nekog ko bi kupio polovnu električnu gitaru jer on hoće da kupi Squier Bullet jer su Squier super gitare. Jesu ali one iz 80-tih.Made in Japan. Pa i Koreja može da prođe. Ne sve. Kada se dečko pojavio na vratima sa mojim Kramerom sledio sam se i naravno pokušao sam da mu objasnim da je ovaj Kramer bar stotinu puta bolji instrument od SQUIER Bullet –a, ali na njegovu žalost ja sam otkupio svoju nekadašnju gitaru. On je kupio SQUIER BULLET. Još jedna zamka I priča iz nekog davnog vremena, moje lično mišljenje o SQUIER bullet seriji je ….pa ne bih ni da trošim vreme na njega. Recimo malo bolje finiširan ASTER ili sličan rang gitara.

No tako sam ja došao u posed svoje prve gitare I bio presrećan jer me je ta gitara na neki način I uvela u priču o muzici i muziciranju. U među vremenu naprobao sam se Gibsona, Fendera , PRS-a, ….. Danas je moja glavna gitara Ibanez JS 1000 BTB ali i Kramer je uvek sa mnom na svirci…. I prezadovoljan sam . Našao sam dve najbolje gitare na svetu. Za mene , naravno.

Za 30 godina probao sam I svirao gomilu gitara , akustičnih , električnih ,skupih I manje skupih , jeftinih I jeftinijih. Svaka čast Fenderu i Gibsonu ali……. Znam par njih koji dan danas ne mogu da prežale što bar nisu Jolanu kupili , čisto da vide kako bi se snašli u tome. Čekali su najbolju gitaru na svetu. Odgovor koji je toliko jednostavan samo ako se dobro u startu dogovoriš sam sa sobom da li zaista hoćeš da sviraš ili ne. Šta očekuješ od toga ? Hobi ili profi? Nije bitno da li je nasjskuplja ili najjeftinija na početku ti je i onako sve jedno , na početku neznaš ništa , na početku isto prsti bole i na jeftinoj i na skupoj gitari, dok ti ne očvrstnu jagodice na prstima , a onda si spreman za velike stvari. Naravno koliko se sam potrudiš, ne postoji instrument koji možeš da naučiš da sviraš iz prvog pokušaja, ne postoji softver koji uz pomoć USB-a sa compa ubaciš sebi u glavu i sviraš kao Hendrix, Satriani ili Steve Vai posle 3-5 minuta kada se prebaci i instalira program, program učenja sviranja traje duže, ali je lepo i svakako pomaže i za neke druge stvari. Recimo oslobađanja stresa, mnogo bolje radi glava i ne zatupiš od kao od Facebooka, drugog dnevnika ili Pinko-Grandovskih parade, Farmi, Parovam, Velikog brata ili Male sestre i kojekakvih glupih “vidova zabave za mlade mozgove” . Na početku ne znaš ni kako se koja žica zove ni kako je treba naštimovati. Istina je da je skuplja gitara napravljena od kvalitetnijeg materijala I da će se manje “trošiti”, brže ćeš je prodati kada budeš hteo još bolju gitaru ali daleko od toga da će se jeftina raspasti čim je uzmeš u ruke. Neće. Ako se odlučiš za da zaista želiš da sviraš idi u prvu muzičku prodavnicu,posavetuj se sa svojim prodavcem a ne sa komšijom ili rođakom koji je nekada odsvirao dve igranke i posle 30 godina se setio da je uopšte svirao kada si ti izrazio želju da želiš da sviraš, kupi gitaru za koju imaš para, koja ti se dopadne i počni da sviraš.

Najbolja gitara na svetu je ona koja ti je pri ruci kada ti se muzicira, ona koja te tera da uživaš. I veruj da je svaka bolja od one koju imaš samo dok sanjaš.

Vrščanin, DiDžej Sander, objavio je novu pesmu - "Elektra" u saradni sa Milošem Mry Marićem i DJ Rizikkom.

Koncert tamburaškog orkestra "Panonski boemi"