Mrzelo me danas da radim... sve me, bre, mrzelo... pa sam shodno tome dan završio tako što su mi neki paceri isprašili tur na fudbalu. Jebiga.
Tuširanje, dosta tečnosti... i da malo porazmislim. Kako me, bre, nije sramota da budem lenčuga?
I tad se setim Ujka Radoja!

Svratili onomad, nakon neke poduže turneje, Glavonja i ja kod ujaka Radoja i tada još uvek međ živima, moje prabake Velinke. Njih je lako naći. Žive u Dobrotinu, zaseok Kojići. Za vas koji slučajno ne znate, lako je. Kada dođeš do Už’ca, ideš preko Kadinjače i samo voziš do raskrsnice za (Bajinu) Baštu i Ljuboviju. E, tu kreneš za Ljuboviju, onda negde između Zlo Dola i Kostojevića parkiraš kola kod Radiše u dvorištu, pa peške ubrdo čet’r kilometra... gore poviše Čolić vode i ...odma si tu.

Sedeli tako i tukli rakiju,kafu, rakiju, kafu, pogaču, rakiju, kajmak, rakiju, kafu, ručak, rakiju, kafu, rakiju.... Tako tri dana, milina.
Dokon i pripit priupitah ujaka:
-Je l' ujko, dobar vam pritisak, a i voda baš lepa. Da se nije popravio izvor?
-Vid njega. Šta popravio, presušila žila. Bre... sa drugog izvor smo vodu dovukli.
-Kojeg?
-Sa Višosave.
-Ček, gde beše Višosava?
-Ene...
I pokaza na susedno brdo. Glavonja me ustreli onim jel nas zajebava pogledom. Znam da me ujko ne bi zajebavo...
-Ujko, kolko ima do tamo?
-Nema mnogo, četr’- pet kilometara.
-Pa kako ste dovukli vodu?
-Lako. Kopali i postavljali cevi.
- Ko kopo? Čime?
-Komšija i ja, ašovom, jebaga ti...

E stvarno sam ...