Lišen je jedinog što je ikada u životu stvarno imao.

Lišen je slobode, a da ni njemu ni meni nije jasno zbog čega...

On nije kupovao diplome ili krao doktorate.

Nije oštetio državu ili poreske obveznike uzimanjem kredita bez namere da ih vraća.

Nije se bahatio na račun poreskih obveznika, pravio ogromne račune po varoškim kafanama ili koristio službeni mobilni telefon za zivkanje „dama“ što dahću i uzdišu u slušalicu. .

Nikada se nije bavio trgovinom narkoticima.

Ni švercom ljudi.

Nije čak pravio ni ozbiljne saobraćajne prekršaje... dobro, znao je ponekad preći ulicu van pešačkog prelaza... pa to, uglavnom, radimo svi, zar ne?!

Njegova biografija nije ukaljana političkim ili privrednim skandalima ili zloupotrebama.

Nije zloupotrebio položaj niti je prekoračio ovlašćenja... nije ni mogao, jer ih nema.

Nije prevario i opljačkao građane, poreske obveznike ili birače.

Nije otvarao privatne firme, „uvaljivao“ ih u milionske dugove, pa se posle „pravio blesav“.

Nije moj prijatelj devedesetih formirao paravojne formacije, postao ratni profiter, švercovao kafu i gorivo, pa preko noći postao biznismen ili preduzetnik... ili ministar...

Nije ni višestruki „preletač“, majke mi...

...pošto nema ništa može se isključiti i bespravna gradnja...

...moj prijatelj je lišen slobode jer je mnogo voleo decu i voleo je da bude u njihovoj blizini...

... i jer je veoma voleo da im uzima lopte.

Ne, daleko bilo, moj prijatelj nije pedofil, psihopata ili neko ko ima fetiš lopte.

MOJ PRIJATELJ KOJI JE LIŠEN SLOBODE JE ULIČNI PAS. DA. ULIČNI PAS... SKITNICA... DŽUMARA...

Sloboda mu je oteta samovoljom i bahatošću jednog bilmeza koji je umislio da je moćan zbog toga što pripada garnituri koja trenutno „na lokalu“ „vrši vlast“. Polupismenog bilmeza koji nije želeo (jer mu se može) da „čita“ signale mog prijatelja. Mog prijatelja, koji se, pokušavajući da „mazne“ klincima loptu digao na zadnje noge, a prednjima oslonio detetu na leđa. Da se igra s klincima kao što je to radio mnogo puta ranije...

To je, ako niste znali, “napad na dete“, to je „ujed“.

Koji nije redovnim putem prijavljen, nego je lokalni politikant iskoristi svoju „poziciju“ i zahtevao „da dođu šinteri odma' i u'vate kera“.

Upoznao sam ga „negde tamo s jeseni“, pojavio se niotkuda na teritoriji gde su hteli da ga prihvate, gde je „glavna“ bila gospođica Elsa koja ga je prihvatila skoro kao svoje štene (po mojim procenama nije bio stariji od 6-7 meseci). Celu zimu smo se družili, pregurali je nekako zahvaljujući tome što je bila blaga i naklonjena uličnim psima i prijateljima... i sad kad nam je obojici laknulo pojavi se odnekud taj famozni „ujed“...

A poslednjih godina tim „ujedima skitnica“ baš ide...

A, znate li kako je u kavezu tužan moj drug koji nikada nije bio zatvoren? koji nikada nije bio na povocu?

Nijedan pas ne zaslužuje prihvatilište, kavez, „kolektivni smeštaj“, posebno ne on.

Ovo pišem da sebi olakšam, ali i da podelim njegovu muku s vama u nadi da ćemo on i ja pronaći porodicu koja ga zaslužuje.

Dobro, i zbog toga što sam nepopravljivi optimista koji veruje da može da skrene pažnju na zlo koje "ljudi" svakodnevno čine uličnim psima, na nepoštovanje zakona na njihovu štetu od strane onih koji bi trebali da te iste zakone sprovode, na brutalnu zloupotrebu njihove privrženosti čoveku i nemoći da se sami suprostave "čovekovim" lažima i lopovlucima, koje, nažalost, vrlo skupo, neretko i životima plaćaju ONI...

Ja ga zovem Kudra, moja drugarica Tijana ga sove Smrda (jednom prilikom se uvaljao u nešto, smrdeo je ko sam vrag, bilo baš "upečatljivo", pa se otud "zalepi" i ime, i ostade do danas).

Ti koja (koji) ga uzmeš daj mu „svoje“ ime, nemoj da se brineš da li će mu se dopasti, hoće, on prihvata sva imena...

Jedino što tražim od njegove buduće porodice je da budu sposobni da ga vole... i da se ne stide toga...

A, njega, stvarno, nije teško voleti.