Svetsko prvenstvo u fudbalu za fudbalere do 20 godina, moram priznati, nisam pratio, i po cenu toga da zbog toga moj patriotizam bude doveden u pitanje.

Razlog za to je krajnje logičan- nikada me fudbal i slična „loptanja“ nisu „oduševljavali do imbecilnosti“, verovatno zbog toga što spadam u onih sirotih 1% muškaraca u Srbiji koji kao klinci nisu bili vanserijski talenti za fudbal, a u kasnijim periodima života nisam poznavao fudbalsku igru bolje od svih selektora od ’45. do danas.

I zbog toga što fudbalske utakmice dugo traju i „loptanje“ nije uspevalo okupirati moju pažnju sat i po vremena.

Meni to uvek bilo dosadno, više mi, nekako, odgovarao „basket“, tu već ima neke dinamike…

Pošto prvenstvo nisam gledao, nisam ni komentarisao, imao sam samo par komentara po povratku „klinaca“ u Srbiju jer mi „nije leglo“ to što oni koji u njihov uspeh nisu uložili ni lovu, ni vreme, a ni pažnju, sada organizuju neke dočeke i prijeme, naravno u svrhu svoje lične promocije i promocije svoje stranke (u kojoj još uvek jesu, ili, možda, i nisu, nebitno).

Ako su oni iz stranke formalno izašli, stranka iz njih, definitivno, nije.

Poštujem svaki uspeh koji je plod dugogodišnjeg i mukotrpnog rada i odricanja.

IZNAD SVEGA poštujem uspeh mladih ljudi, jer ruše ustaljene predrasude da su „mladi zastranili“ i da su ogrezli u komformizam!

DA SE RAZUMEMO, USPEH OVE DECE NITI ŽELIM, NITI MOGU DA UMANJIM!

ONI SU SVETSKI ŠAMPIONI, NAJBOLJE NA SVETU SE „LOPTAJU“!

FERTIK!

Protiv dočeka pred Skupštinom Beograda nisam imao, baš, ništa, mada mi te masovne euforije i slične „munje“ malo smetaju- doživljavam ih kao držanje nacije u stanju omamljenosti, tek da ne misli o tom kako je bedna, pokradena i prevarena.

Nešto kao „daj im igara, da ne traže ‘leba“.

Moju pažnju je privuklo ono što se tamo dešavalo i što je bacilo neke ružne senke na titulu svetskih šampiona…

Poštujem svačije pravo da bude vernik, da veruje i da obavlja verske obrede i kroz njih traži od tog, nekog, svog „boga“ da mu pomogne da ostvari željeni cilj.

U skladu Ustavom, zakonima i crkvenim pravilima, naravno…

Ali, da ne mešamo „grenmaders end frogs“, do konačnog cilja, titule svetskog prvaka ova deca nisu došla zahvaljujući „veri“, crkvi, molitvama ili „bogu“ nego ISKLJUČIVO ZBOG TOGA ŠTO ZNAJU DA IGRAJU FUDBAL I ŠTO SU SVE ŠTO SU RADILI, RADILI PREDANO I POŠTENO!

Uspeh je samo njihov i STRUČNOG štaba (U OVOM SLUČAJU VRLO STRUČNOG)! I ničiji više!

Masovno „pevanje“ molitve „Oče naš“ mi od svega toga odudara i baca ružnu senku na njihov uspeh.

Meni deluje neprimereno… Ne znam da li je u skladu s crkvenim propisima, gde se u slučaju osvajanja titule svetskog prvaka obavljaju verski obredi i postoje li masovne molitve u SPC? Koliko hiljada vernika treba da se okupi i moli da bi molitva bila masovna?

Da li oni koji nisu vernici i ne znaju „Oče naš“, nemaju prava da se raduju uspehu „orlića“?

Da li ateisti i agnostici „po difoltu“ nisu patriote?

Ali i nije to ono što najviše kalja uspeh „orlića“.

Mnogo je gore bahato, neprimereno, čak kabadahijsko ponašanje „gradskog menadžera“ (šta god to značilo) i SPREČAVANJE Save Miloševića i Mitra Mrkele (potpredsednika FSS i direktora mlađih selekcija) da budu s reprezentacijom na terasi Supštine grada i učestvuju u slavlju, jer, realno, oni jesu deo toga.

Da li to još uvek ima veze s fudbalom ili smo se neopaženo vratili u naše svakodnevno političko blato?

Bezočno uvlačeći u njega i zlupotrebljavajući svetske prvake u fudbalu… Moramo li uništiti i upropastiti baš sve oko sebe?