Pošli smo tragom jednog imena...

Jedna krupna promena se desila ovih dana u našem gradu.

Legenda kaže da je nekad u našem gradu postojao medij kome se verovalo. Nije to bilo tako davno, da se ne sećate. Mnogi će se setiti početaka televizije koja je bila jedini izvor informacija u toku bombardovanja naše zemlje. Sećate se uključenja Milenka Gvozdića, tadašnjeg urednika, koji se javljao sa pravim informacijama, kad god je gorela rafinerija u Pančevu, ali i kada su bombe NATO pakta padale na naš grad. Tada sam i ja dežurao u režiji, zajedno sa par mojih kolega. Uvek smo davali prave informacije građanima, svoj posao shvatali smo ozbiljno. Nikada nismo zbog toga imali problema, već samo podršku građana. Oni znaju kada im saopštavaš istinu, a kada ih lažeš, ulepšavaš katastrofalnu stvarnost i slično.

Општинска власт у Вршцу годинама је успешна у две ствари – да нас на разне начине увери у своју неспособност и незаинтересованост за опште добро, као и да последице свог штеточинства представи као успех и решење проблема који је сама произвела. Последњи такав случај је отварање новог прихватилишта за напуштене псе.

Vršac je grad u koji ljudi teško dolaze, a kada dođu još teže se odlučuju da ga napuste. Isto je i sa poslom u državnoj službi.

Moraju li „naše“ balkanske budale da iskoriste baš svaku šansu, čak i polušansu da još jednom potvrde da su neprikosnoveni u svetskoj konkurenciji budala?

…„nenadjebivi“

… mora li uz njihovu ograničenost i glupost „u paketu“ ići mržnja i fašizam? …čiji je rezultat da se za nas uvek „vezuje“ nešto loše i ružno, neko etničko čišćenje, ratni zločini, genocid…

Čemu ovakav početak?!

irektan povod za ovaj tekst je grafit mržnje u Novom Sadu, u ulici Stefana Stefanovića na kom je napisano “Imigrante u kante“.

Ej, bre, u centru Novog Sada, „srpske Atine“, glavnog grada višenacionalne i multikulturne Vojvodine, koja je uvek bila sinonim za zajednički život i toleranciju!

U centru Novog Sada koji je svetsku slavu stekao svojim odnosom prema strancimakoji deceniju i po dolaze na „Exit“!

U Vojvodini dobrih i poštenih ljudi, vrednih domaćina i solidarnih komšija koji su svi zajedno proslavljali sve praznike, i „naše“ i „njihove“!

U Vojvodini Mike Antića, “Vojvodini ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasloj u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo,u ljubav“.

Ali, ne i bezrazložnu mržnju prema nesrećnima i bespomoćnima.

Da nije, možda,  „autor“ mislio na „hladnjače“, ali se zbog „umjetničkog dojma“ i rime ipak opredelio za „kante“?

Kako god…

Nikada mi neće biti jasno kakav bolestan um može smisliti i napisati ovakav grafit i koji mogu biti njegovi “razlozi” za to…

Koja je svrha poruke koja otvoreno širi mržnju prema imigrantima, potpuno nepoznatim ljudima kojima sreća i bez naše zlobe nije baš naklonjena?

Prema nevoljnicima koje je muka naterala u Srbiju i kojima je Srbija samo jedna od prolaznih stanica do boljeg i bezbednog života negde u nekoj tamo Zapadnoj Evropi?

Nisu oni došli ovamo, rizikujući život da bi nama kvarili zabavu i zagorčali živote, kako to doživljava “autor” grafita, ali i mnogi drugi, većina njih je pobegla od rata, razaranja i smrti. Da sačuva živu glavu i da proba negde da se skloni i živi svoj život.

Da nije ovaj grafit, možda logičan nastavak nekih novinskih napisa u kojima se provlači moguće prisustvo potencijalnih terorista ili obolelih od MERS (Middle East respiratory syndrome) među njima?!

Sumnjam da autor grafita zna bilo šta o terorizmu, a još manje o MERS-u…

Možda će ipak biti da je grafit, kao i mnogi slični rezultat opšteg stanja u našem društvu- zlonamerni, površni napisi iz “novina” pali su na plodno tle neobrazovanja i zatucanosti. I, u skladu s narodnom “Što je glava praznija, to je bezobraznija” to je ispoljeno.

Ovog puta na nekom zidu Novog Sada.

Koliki je put od ovog zida do nečije glave?  

Najmanje što možemo da uradimo za njih, ako već ne možemo ili ne želimo da im pomognemo je da njihovu, ionako veliku muku, ne činimo svojom glupošću još većom i nepodnošljivijom.

Da li su Novosađani sposobni da spreče da se njihov grad na ovakav način i dalje prlja?

Za pohvalu je što u Novom Sadu postoji “Antigrafiti jedinica” u čijoj je nadležnosti uklanjanje sličnih natpisa sa zidova i fasada, koja će taj nesrećni grafit prekrečiti,  ali bi mnogo delotvornije bilo vratiti Novom Sadu staro lice, lice “prestonice tolerancije”, lice pitomog i mirnog vojvođanskog  grada u kojem niko nikoga ne mrzi i niko nikoga ne ugrožava. I niko nikoga ne želi da strpa u kante , kontejnere, hladnjače…

Ni s razlogom, ni bez razloga…

Novosađani, možete li vi to?

Svetsko prvenstvo u fudbalu za fudbalere do 20 godina, moram priznati, nisam pratio, i po cenu toga da zbog toga moj patriotizam bude doveden u pitanje.

Razlog za to je krajnje logičan- nikada me fudbal i slična „loptanja“ nisu „oduševljavali do imbecilnosti“, verovatno zbog toga što spadam u onih sirotih 1% muškaraca u Srbiji koji kao klinci nisu bili vanserijski talenti za fudbal, a u kasnijim periodima života nisam poznavao fudbalsku igru bolje od svih selektora od ’45. do danas.

I zbog toga što fudbalske utakmice dugo traju i „loptanje“ nije uspevalo okupirati moju pažnju sat i po vremena.

Meni to uvek bilo dosadno, više mi, nekako, odgovarao „basket“, tu već ima neke dinamike…

Pošto prvenstvo nisam gledao, nisam ni komentarisao, imao sam samo par komentara po povratku „klinaca“ u Srbiju jer mi „nije leglo“ to što oni koji u njihov uspeh nisu uložili ni lovu, ni vreme, a ni pažnju, sada organizuju neke dočeke i prijeme, naravno u svrhu svoje lične promocije i promocije svoje stranke (u kojoj još uvek jesu, ili, možda, i nisu, nebitno).

Ako su oni iz stranke formalno izašli, stranka iz njih, definitivno, nije.

Poštujem svaki uspeh koji je plod dugogodišnjeg i mukotrpnog rada i odricanja.

IZNAD SVEGA poštujem uspeh mladih ljudi, jer ruše ustaljene predrasude da su „mladi zastranili“ i da su ogrezli u komformizam!

DA SE RAZUMEMO, USPEH OVE DECE NITI ŽELIM, NITI MOGU DA UMANJIM!

ONI SU SVETSKI ŠAMPIONI, NAJBOLJE NA SVETU SE „LOPTAJU“!

FERTIK!

Protiv dočeka pred Skupštinom Beograda nisam imao, baš, ništa, mada mi te masovne euforije i slične „munje“ malo smetaju- doživljavam ih kao držanje nacije u stanju omamljenosti, tek da ne misli o tom kako je bedna, pokradena i prevarena.

Nešto kao „daj im igara, da ne traže ‘leba“.

Moju pažnju je privuklo ono što se tamo dešavalo i što je bacilo neke ružne senke na titulu svetskih šampiona…

Poštujem svačije pravo da bude vernik, da veruje i da obavlja verske obrede i kroz njih traži od tog, nekog, svog „boga“ da mu pomogne da ostvari željeni cilj.

U skladu Ustavom, zakonima i crkvenim pravilima, naravno…

Ali, da ne mešamo „grenmaders end frogs“, do konačnog cilja, titule svetskog prvaka ova deca nisu došla zahvaljujući „veri“, crkvi, molitvama ili „bogu“ nego ISKLJUČIVO ZBOG TOGA ŠTO ZNAJU DA IGRAJU FUDBAL I ŠTO SU SVE ŠTO SU RADILI, RADILI PREDANO I POŠTENO!

Uspeh je samo njihov i STRUČNOG štaba (U OVOM SLUČAJU VRLO STRUČNOG)! I ničiji više!

Masovno „pevanje“ molitve „Oče naš“ mi od svega toga odudara i baca ružnu senku na njihov uspeh.

Meni deluje neprimereno… Ne znam da li je u skladu s crkvenim propisima, gde se u slučaju osvajanja titule svetskog prvaka obavljaju verski obredi i postoje li masovne molitve u SPC? Koliko hiljada vernika treba da se okupi i moli da bi molitva bila masovna?

Da li oni koji nisu vernici i ne znaju „Oče naš“, nemaju prava da se raduju uspehu „orlića“?

Da li ateisti i agnostici „po difoltu“ nisu patriote?

Ali i nije to ono što najviše kalja uspeh „orlića“.

Mnogo je gore bahato, neprimereno, čak kabadahijsko ponašanje „gradskog menadžera“ (šta god to značilo) i SPREČAVANJE Save Miloševića i Mitra Mrkele (potpredsednika FSS i direktora mlađih selekcija) da budu s reprezentacijom na terasi Supštine grada i učestvuju u slavlju, jer, realno, oni jesu deo toga.

Da li to još uvek ima veze s fudbalom ili smo se neopaženo vratili u naše svakodnevno političko blato?

Bezočno uvlačeći u njega i zlupotrebljavajući svetske prvake u fudbalu… Moramo li uništiti i upropastiti baš sve oko sebe?

Često po gradu viđam svoje sugrađane, Cigane (Rome) koji, doslovno, žive od onoga što nađu preturajući po kontejnerima i tuđem đubretu. I, povremeno, razmišljam o njima…

To su oni koje svakodnevno srećemo, a koje, uglavnom, „ne vidimo“ ili ne želimo da vidimo…

Oni od kojih s gađenjem ili, bar, prezirom okrećemo glavu i „pravimo se mrtvi“ dok ubrzavamo korak da što pre prođemo… jer, „oni su, božemojprljaviismrde“.

Oni koji guraju razdrndana kolica puna sekundarnih sirovina ili starog hleba…

Oni koji bez ikakve zaštite preturaju po „našem“ đubretu rizikujući da se zaraze i „navuku neku boleštinu“…

Oni čiji su najverniji pratioci i jedini prijatelji ulični psi… Ulični psi o kojima oni u svojoj bedi brinu, koje hrane i koji su, zahvaljujući njima, siti i socijalizovani…

I jutros sam, pri odlasku u kupovinu, prošao kroz „sokače“ iza moje zgrade i sreo ih. Ono što sam video razlog je zbog čega ih poštujem još više.

Ciganka i Ciganin (Romkinja i Rom) koje često srećem kod kontejnera su i danas bili „na svom radnom mestu“, ali su upravo završavali i spremali se da idu dalje.

I onda se desilo…

Desilo se ono što može da bude i jeste lekcija iz pristojnosti mnogim pokondirenim tikvama, „gospodi“ i „gospođama“, umišljenim „elitama“ kojima još uvek „praziluk iz dupeta viri“.

Ciganin (Rom) sa zemlje uzima plastičnu flašu i ubacuje je u kontejner.

Iznenađen sam jer vrlo često pored kontejnera ostaju razbacane stvari ili odeća koju su oni izvlačili iz kesa, ali im ne treba ili im se ne dopada.

Uzima bačenu krparu i ubacuje i nju u kontejner.

Sad već ne mogu da verujem očima.

Uzima metlu koja je do tada stajala naslonjena na kontejner i pažljivo i predano čisti ceo prostor između kontejnera…

Sve to radi kod kontejnera oko kojih se nedeljama nalaze gomile šuta i granja koje je neko od komšija izbacio, a niko „nije nadležan“ da pokupi.

Nisam mogao da ne odreagujem (a nisam ni želeo), prišao sam mu i rekao „ brate, svaka ti čast… kamo sreće da svi tako rade, svima bi nam bilo bolje.“

On se samo dobrodušno nasmešio, očigledno nenaviknut na takve reakcije svojih sugrađana.

I otišao ka sledećem kontejneru.

Србија је окупирана држава, и не треба бити нарочито паметан, ни политички писмен да би се то уочило. Али нису је окупирали ни евро-атлантисти, ни масони, ни Русија. Србију су окупирале њене политичке странке. Као што ради окупатор на запоседнутој територији, политичке странке користе државу и њене механизме, моћи и вредности да задовоље своје, у овом случају личне и страначке интересе. Држава се бави државним и јавним интересом колико се они покалапају са личним и страначким. Ако се јавни интерес супродстави страначком, предност се без изузетка даје овом другом. Дугорочно, овакво стање уништава саму државу, слаби њене институције и ресурсе, доводи у питање значај образовања, знања, једнаких шанси и друге важне друштвене вредности.

Да је чланство у странци, нарочито у некој владајућој, важније од стручности и других квалитета, опште je позната чињеница и сви то знамо. Чак су и политичке странке, главни узрочници ове појаве, свесне њене погубности. Нарочито пред изборе обећавају „департизацију“. Народ се овако накарадном систему одавно прилагодио, прихватио га као једину стварност, покушавајући да кроз њега нађе решење за своје проблеме. Што је најгоре, образовани су се повукли, „гледају своја посла“ и ћутке прихватају омаловажавање.

Колико далеко је све отишло, види се у примеру избора директора Културног центра у Вршцу. На последњој седници Скупштине општине, одржаној 25. маја, за директора КЦ-а изабран је електричар са завршеном средњом школом. Али не било какав електричар, већ страначки активан, потпредседник Општинског одбора Српске напредне странке. Ништа ново, ни нарочито. Од 2000. године, на месту директора КЦ-а изређала се плејада занатлија из скоро свих владајућих странака. Само су радикали експериментисали са ванстраначким и школованим, али како су такви, по правилу непослушни, од експеримента се брзо одустало.

Последње именовање, ипак, разликује се од свих претходних – на конкурс су се јавила два кандидата. Један је поменути партијски електричар, а други је академски сликар. Први пут смо у пракси могли да проверимо какав ће резултат дати директно одмеравање стручности и образовања са политиком и уверимо се шта је важније. По мишљењу Управног одбора (иначе, сачињеног од партијских послушника – подофицира, програмера, полуправника и сличних профила неспособних за оцењивање културних тема) програм који је понудио електричар, бољи је од оног који је понудио академски сликар (прилог 1). Порука је јасна – школа, стручност, знање, све је то непотребно; вреди само странка. Чему онда чуђење кад се открије куповина тестова за малу матуру или кад просветари месецима штрајкују?

Вреди подсетити се да је у кампањи за локалне изборе 2012. године, управо Српска напредна странка обећала да ће праксу никаквих кадрова прекинути. На предизборном летку ОО СНС дословце пише – нећемо запошљавати КВ мајсторе као директоре.

Када на скупштини острвљено, али често и с правом критикују Демократску странку, одборници СНС личе на партијске комесаре, који су ослободили Вршац од ненародног режима. А уместо обећаних промена, поставили су новог, сада свог КВ мајстора на место директора.

На крају, заборавили смо најважније питање – какав ће бити културни живот града и шта ће у области културе добити Вршчани за милионе које дају у буџет? Подсетимо се, Србија је окупирана и буџет служи да се задовоље страначки и лични интереси. То је важније од било које вредности, начела, обећања. То су крајњи домети оваквог схватања политике.

Доста је било.

Mio Radovanović, dvadesetdvogodišnji student Tehnološko - metalurškog fakulteta iz Vršca, ima zanimljiv hobi. Naime, on je pokrenuo kulinarski blog - Mio's hot food na kome redovno objavljuje svoje recepte.