Kosmički program je u današnje vreme jako razvijen. Danas se mnogo lakše pošalju ljudi u kosmos, a postoje planovi i za Mars. Da bi to izveli, inženjeri moraju da ulože dosta truda i rada u pravljenje raketa, modula itd.
Raketa koja šalje ljude u kosmos je osnov celog projekta. Da nemamo raketu koja bi letela putanjom Zemlja – kosmos, ljudi nikada ne bi otišli na Mesec, ili nikada ne bi napravili Međunarodnu Svemirsku Stanicu. Ideja prve rakete datira još iz 347 godine pre nove ere, kada je Arhitas, grčki filozof, matematičar i astronom, konstruisao malu letelicu koja liči na pticu, i koja koristi komprimovani vazduh za pogon.
Kosmički program Apollo je trajao od 1966. do 1973. godine. Za to im je trebala džinovska raketa Saturn V, bez koje ne bi ništa uradili. Saturn V je raketa koja je bila teška 3000t i visoka je bila 111m. Lansirana je trinaest puta sa Kenedi Centra. Ova raketa je jedina koja u orbitu može da digne 118t, i nijedna druga taj poduhvat do sad nije ponovila. Može da pošalje na Mesec 41t. Sastojala se od tri stepena, koji joj pomažu da je uvedu u orbitu i na translunarnu putanju. Svaki stepen rakete ćemo pojedinačno objasniti u daljem tekstu.
Prvi stepen rakete (S-IC) je deo rakete koji služi da je dignu na visinu od 68km. Ima pet motora F-1, potiska 680t, koji rade 2 minuta i 41 sekundu dok raketa ne dostigne odgovarajuću visinu. 8,9 sekundi pre poletanja, prvi stepen se pali. Centralni motor je fiksiran, dok ostala četiri koja su poređana u krug, mogu da se pomeraju kako bi upravljali raketom. Sistem paljenja motora je taj da razlika između paljenja svakog motora je 300 milisekndi kako bi ravnomerno rasporedili teret. Potrebno je 12 sekundi da bi raketa napustila lansirnu rampu. Tokom ovog vremena raketa skrene sa svoje putanje za 1,25 stepena.
Drugi stepen rakete (S-II) . Poseduje pet motora J-2 raspoređenih u sličan raspored kao i kod prvog stepena. Visok je 24 metara. Više od 90% mase je gorivo. Gorivo je tečni vodonik i tečni kiseonik. Sve se to dovodi u jednu posebnu komoru, gde taj deo mora izdržati razliku temperature dva goriva od 51 stepen Celzijusov. Drugi stepen radi 6 minuta i diže raketu na 175 km visine. 30 sekundi posle odbacivanja prvog stepena, otpada i unutrašnji prsten. 90 sekundi pre odbacivanja drugog stepena, centralni motor se gasi da bi umanjio oscilacije.
Treći stepen rakete se zove S-IVB. Tokom Apollo 11 misije treći stepen radi 2,5 minuta do prvog odsecanja u 11 minuti i 40 sekundi. U ovom momentu visina je 2650km. Zove se S-IVB zato što su inženjeri imali nameru da naprave i četvrti stepen rakete, ali pošto su treći stepen usavršili, ostalo je na S-IVB.
Raketa Saturn V je lansirala i Skylab svemirsku stanicu. Tri lansiranja sa posadom na Skylab je izvršeno između 1973. I 1974. godine. Lansiranje je izvršeno sa Komandno Servisnim modulom Apola. Skylab je nažalost pogođen mikrometeoritom uništavajući nekoliko solarnih panela.
Da li su ljudi zaista posetili Mesec? Ovih dana sam odgledao dosta dokumentaraca na tu temu i mogu doneti zaključak da svi ti dokumentarci imaju cilj da narod učine nepoverljivim, i da navedu ljude da ne veruju u nešto sto se desilo.
AJNŠTAJN JE BIO U PRAVU ZA SVOJU TEORIJU GRAVITACIONIH TALASA!
Ovo je možda jedan od najčitanijih naslova ove nedelje koji je uzbudio javnost. Naučnici su došli do jednog velikog otkrića, otkrića gravitacionih talasa.
Ajnštajn je još 1916. godine dao pretpostavku za postojanje gravitacionih talasa, da bi 100 godina kasnije naučnici to i potvrdili. Jedan od načina za nastajanje gravitacionih talasa jeste sudar dve supermasivne crne rupe. Ovaj signal je uhvatila velika opservatorija za gravitacione talase (LIGO), 14. septembra 2015. godine. Ovo otkriće je potvrdilo Ajnštajnove teorije relativnosti i postojanje crne rupe.
Gravitacioni talasi su zapravo krive u svemiru koji se prostiru kao talasi i šire se od objekta. Suprotno od ovoga, u Njutnovoj teoriji gravitacije, talasi ne mogu postojati jer se sve interakcije odvijaju beskonačnom brzinom. U ajnštajnovoj teorij, gravitacija je posmatrana kao rezultat koji se dobija krivama u svemiru. Što je telo masivnije, to će te krive biti veće. Gravitacioni talasi bi trebali da probiju područja u svemiru, gde elektromagnetni talasi ne mogu. Oni bi trebali posmatraču na Zemlji da daju informacije o crnoj rupi ili o nekom drugom udaljenom objektu.
LIGO (Large Interferometer Gravitational Wave Observatory) je opservatorija koja je osetljiva na gravitacione talase koji dolaze iz svemira. Na primer, na dan otkrića ovih talasa, naučnici su uvideli da je došlo do sudara dve crne rupe, pa pošto crna rupa ne šalje svetlost, obični teleskopi ne bi mogli da uhvate te talaseJedna crna rupa je 29 masa Sunca, a druga je 36 masa Sunca. Znamo da je granična vrednost za prelazak zvezde u crnu rupu osam masa sunca, tako da su ove vrednosti prevelike . Ovo je novi smer u istraživanju svemira, I sada će biti mnogo lakše shvatanje funkcionisanja celokupnog univerzuma. Ovo nije jedina pretpostavka postojanja. Rusel Hulse I Jozef Tejlor su 1974. godine otkrili par radio-emitujućih neutronskih zvezda. Otkrili su još da one jako sporo emituju talase , što bi bilo u slučaju emitovanja gravitacionih talasa.
Svima bih preporučio film Ajnštajn i Edington, gde se slikovito prikazuje zakrivljenje prostora pod dejstvom gravitacije.
Druge zanimljvite tekstove slične tematike možete pogledati na: mrdjauros.wix.com